FMRS Zagreb - utisci

Prethodne dve godine slušao sam Free Market Road Show u Beogradu. Ove godine sam posetio istu konferenciju u Zagrebu jer je tamo predavanje držao profesor Jose Pinera a zaobišao je Beograd. Velika šteta za beogradsku publiku na FMRS jer je Pinera apsolutno neverovatan govornik i predavač. Zaista je bilo sjajno slušati predavanje direktno od čoveka koji je reformisao penzioni sistem u Čileu, prvi potpuno privatni penzioni sistem u svetu. Nakon predavanja u toku panela postavio sam pitanje profesoru. Prvo sam ga uputio u par podataka o našem raspalom penzionom sistemu, gde je on ostao bez teksta, a onda sam upitao koju strategiju provoditi za reformu penzionog sistema: Da li ići na uticaj političara koji trenutno imaju vlast i moć i raditi sa njima da se primene barem delovi privatnog sistema odnosno trenutni sistem polako usavršava ili čekati da se ovaj sistem raspadne, država bankrotira i onda krenuti od nule.

Jose Pinera smatra da u Srbiji, kao i u većini zemalja sa čvrstom podrškom konceptu države blagostanja, nema svrhe pokušavati u trenutnom političkom sistemu. Svaki takav pokušaj osuđen je na propast, jer političari nisu spremni za reformu sigurno najvećeg segmenta države danas. Fiskalni i demografski trendovi čine da propast sistema bude neminovna, te je naš posao da edukujemo ljude o principima i funkcionisanju privatnog sistema, napravimo "table ready solution" - strategiju pripreme trenutnog sistema za likvidaciju i privatizaciju te nacrt novih institucija za privatni sistem. Dakle, pripremati se, pisati, širiti ideju, ubeđivati ljude i vremenom stvarati klimu da kada sistem pukne postoji spremno alternativno i razrađeno rešenje. Hvala profesore!

Koliko god je Jose Pinera oduševio, toliko je ostatak konferencije razočarao. Pogotovo je katastrofalan bio drugi panel (evo rasporeda) "Ljudsko dostojanstvo u tranzicionoj ekonomiji". Pored profesora iz Amerike, Eda Strighama, anarho-kapitaliste, gosti su bili Gordan Crpić (profesor na katoličkom univerzitetu) i Krešimir Sever (nezavisni sindikati) a raspravu je vodila Ivana Petrović (NovaTV). Jedino je sindikalac bio dosledan, predvidiv i konzistentan. Novinrka je bila nerazumljiva, umišljena i "intelektualna" sa pitanjima koja nisu imale veze nisa ekonomijom niti sa imenom konferencije. Naravno, teme rasprave su se vrtele oko nepravde "neoliberalnog" kapitalizma i gramzivosti, koja nije moralna, božija, pravedna i društveno poželjna. Svo troje domaćih su se složili kako država ništa ne radi da povrati dostojanstvo građana ali opet potrebno je kroz državu "da se nešto uradi po tom pitanju". Novinarka bi ukidala omladine stranaka, sindikalac bi zabranio otpuštanja a katolik krivi "krizu morala" za finansijski slom 2007, lošu tranziciju, verovatno i kišovito vreme ovih dana. Pitanja za Eda Stringhama nisu imala nikakve veze sa njegovom ekspertizom, temom konferencije a na neka nije ni mogao da odgovori (tipa o zločinima komunističkog režima u Jugoslaviji ili jedno o tome da li dostojanstvo može postojati kada političari toliko kradu). Potuno besmislena rasprava ekonomskih neznalica i "know-it-all" intelekutalaca o kvazi-nadri-uzvišenim temama.

Austrian Economic Center i ostali organizatori FMRS debelo su podbacili u izboru organizatora konferencije u Zagrebu. Ona je poverena "Hrvatskom centru za obnovu kulture" koji nema veze sa idejama liberalizma što su pokazali u izboru učesnika drugog podijuma. Na papiru, oni su mogli da budu pogodni za stimulativnu raspravu i kleš, levice vs. desnice vs. libertrijanizma, ali pod uslovom da su ovi ljudi gore imali i malo pojma o ekonomiji, politici, liberalizmu. 

Monetary break dance

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ IV: Narodna banka

Početak stvaranja i funkcionisanja kapitalističkog sistema u Srbiji je još u drugoj polovini XIX počeo davatio jasne znake za potrebom uvođenja nacionalnog novca i centralne emisione ustanove u zemlji. U to vreme je u još uvek samo autonomnoj Kneževini Srbiji koja je bila vazalna pokrajina Osmanskog carstva bilo u opticaju, prema nekim proračunima, čak preko 40 različitih moneta u vidu metalnog novca - od turskih srebrnih akči do zlatnih lira, potom srebrne ruske rublje  i austrijski groši. francuski franci itd. Bilo je jako teško pratiti kursevi ukrštajući toliki broj moneta međusobno (tada još nije postojao standard Latinske unije) sa jedne strane, a sa druge stvaranje centralne emisione ustanove bio značio porast novčane mase koji bio stvorio preko potrebnu akumulaciju kapitala za dalji privredni razvoj. Tako je napokon 1883. usvojen Zakon o Privilegovanoj narodnoj banci Kraljevine Srbije (ona sama je počela sa radom narende godine) prema  kome je ona osnovana kao privatna bankarska institucija sa upisanim akcijama domaćeg kapitala, sa isključivim pravom emitovanja novčanica srpskog dinara i staranja o količini novca u opticaju. Zakonski limit je bio izdavanje dva i po puta više novčanica u odnosu na pohranjenu količinu plemenitog metala tj zlata, dok je srebro moglo činiti podlogu samo do jedne četvrtine količine zlata. Poslovanje banke je bilo pod državnim nadzorom (u smislu da li se poštuju proglašeni propisi) i određenim udelom države u dobiti.

Privilegovana banka Kraljevine Srbije je poštovala zakonske propise vezane za količinu novca koji je moguće izdati na osnovu pokrića, a toga se držala i u najteže doba okupacije Srbije za vreme Prvog svetskog rata, te je dinar bio jedna od retkih valuta koja nije izgubila na vrednosti tokom svetskog sukoba usled prevelikog štampanja novčanica radi pokrivanja budžetskih deficita. Sama banka je posle evakuacije preko Albanije bila smeštena u prostorijama Banque de France u Marseju, sa ispostavom na Krfu. Posle završetka rata, u cilju unifikacije pravnog sistema, nadležnost narodne banke je prođirena na celu teritoriju SHS 1920. (tada je promenjen sistem i dozovljena je 3 puta veća vrednost novčanica u odnosu na podlogu). Potom je usledila preko potrebna deflaciona poltika jer su sve budžetske godine od stvaranja SHS do 1923/24. bile deficitarne zbog izdataka vezanih za obnovu oštećene infrastrukture, vojsku (sukobi oko granica sa Rumunijom i Italijom) i unifikaciju zatečenog stanja među regijama, što je dovelo do inflacije i pada vrednosti dinara. Deflaciona politika je vođena do 1925. kada je postalo jasno da je vrednost dinara stabilizovana ina domaćem tržištu (niska inflacija) i na stranom (vrednost od 9,12 - 9,13 švajcarskih franaka na berzama u Cirihu i Ženevi 1925-1931). Privilegovana narodna banka Kraljevine SHS i Jugoslavije je imala i obavezu da otkupljuje tkzv izvozničke trećine - svi veliki izvoznici najvažnijih poljoprivrednih proizvoda su morali da jednu trećinu prikupljenih deviza prodaju narodnoj banci po važećem deviznom kursu za dinare - ted devize su potom korišćene za otplate inostranstvu ali i za intervencije radi ublažavanja oscilacije kursa dinara prema švajcarskom franku na stranim berzama. Svetska ekonosmka kriza je zbog velikog pada jugoslovenskog BDP-a i izvoznih prihoda dovela do pada vrednosti dinara prema franku, ali je on igubio tek negde manje od trećine vrednosti i od 1933. se stabilizovao na nivou od 7 franaka za 100 dinara, što je bio mnogo manji pad nego većine ostalih evropskih valuta.

Od kraja Drugog svetskog rata do 1954. Narodna banka (prvo DFj, pa FNRJ i SFRJ) je bila jedina banka u zemlji, pa je tako dobila nadležnosti u celom delokrugu poslovanja poslovnih banaka koji inače nije deo delokruga centralnih banaka: kreditiranje preduzeća, pšlatni promet sa inostranstvom, izvršavanje investicija itd). Njen delokrug je kasnije sužen osnivanjem specijalizovanih banaka (Jugoslovenska investiciona banka, Jugoslovenska banka za spoljnu trgovinu i Jugoslovenska poljoprivredna banka) a od 1961. Narodna banka je ostala direktni kreditor samo vojne industrije, federacije i robnih rezervi. Prvi problemi poslovanja NArodne banke su nastali osnivanjem republičkih privrednih banaka koje su imale zadatak za finansiranjem komunalnih tj poslovnih banaka na svojim teritorijama, jer je njih opet morala da kreditira. Međutim, glavni problemi su počeli da se pojavljuju od 1963. kada je utvrđeno tjzv pravo na novac tj situacija da je osnovni instrument regulisanja kreditnog potencijala poslovnih banaka unapred utvrđen obim i namena kredita a ne nivo bankarske likvidnosti, čime je novac od ekonosmke kategorije robe koja ima cenu prešao u neekonomsku kategoriju robe koja služi postizanju prethodno postavljenih ciljeva.

Ovaj sistem je funkcionisao do 1971. kada je ustavnim amandmanima  omogućeno da republičke filijale Narodne banke postanu posebne ustanove, čime je praktično došlo do federalizacije monetarnog sistema jer je veliki deo ingerencija Narodne banke prenešen na njih. Ustavom od 1974. ustabovljen je Savet guvernera kao glavno telo ya vo]enje monetarne politike, barem na papiru. Njega su činili guverneri svih republičkih i pokrajisnkih narodnih banaka i guverner Narodne banke Jugoslavije koji su odluke morali da donesu jednoglasno (pokušajte vi da se dogovorite u društvu od 9 ljudi u koji bioskop da idete, pa ćete videti da je teško a kamoli kada se priča o merama monetarne politike). Međutim, Savet guvenrera je svoje odluke morao na aminovanje da dostavi Saveznom izvršnom veću i Skupštini SFRJ pa je tako zapravo Savet mogao samo da odlučuje o instrumentima monetarne politike a ne o njoj samoj. Pošto tako Narodna banka nije mogla da kontroliše republičke i pokrajinske banke kojima je morala da daje kredit pa je u celoj zemlji dolazilo do preterane ekspanzije novca i kredita što je dovodilo do stalne inflacije, a način odlučivanja je onemogućivao vođenje restriktivne politike jer izvršne vlasti to nisu dozvoljavale. Još apsurdnija situacija je nastala 1983. kada je Narodna banka Jugoslavije postala garant za spoljnotrgovinske obaveze zemlje prema inostranstvu - kredite su koristila preduzeća i republike a za njih je garanovala centralna banka koja praktično nije imala nikakva ovlašćenja u sferi monetarne politike.

Za vreme poslovanja Privilegovane narodne banke Kraljevine Jugoslavije, nije dolazilo do povreda zakonskih propisa njenog poslovanja, a shodno tome je inflacija držana pod kontrolom a dinar je bio valuta sa stabilnom vrednošću kojom se trgovalo na evropskim berzama. Sa druge strane, u vreme SFRJ Narodna banka Jugoslavije je bila pod potpunom kontrolom izvršne vlasti koja je onemogućavala restriktivnu politiku a sistem republičkih narodnih banaka je podrio u potpunosti njenu ulogu. Time je jugoslovenski dinar bio valuta koja je stalno slabila i nikada nije postala kovertibilna (osim u kratkom periodu 1990. pod Antem Markovićem) a SFRJ se suocavala sa stalnom inflacijom koja je skoro svake godine bila dvocifrena.

Koja je situacija davala bolje rezultate - nezavisna privatna emisiona institucija, ili zavisna državna, odlučite sami. Ja već jesam.

Budžet u škripcu

Marko Paunović na TR daje kratku analizu trenutnog stanja deficita. Osim povećanja PDV država će morati da negde skrati potrošnju pod hitno.

Free Market Road Show 2012

Toplo preporučujem jednodnevnu konferenciju Free Market Road Show koji dolazi u Beograd. Među njima je trebalo da bude i Jose Pinera no on će ipak zaobići Beograd (dolazi u Sarajevo i Zagreb koji su pre i posle). No i bez čileanskog reformatora ova konferencija ima šta da ponudi. Pogledajte spisak govornika i vidite šta vas zanima. Posebno bih istakao dvojcu govornika Erich Weede i Ed Stringham.

Zašto Amerika?

U svet francuskih šansona sam uplovio kao jako mali jer bi ih ponekada čuo na gramofonu pošto ih je moj deda voleo. Mnogo godina kasnije sam naleteo na neke od njih na Youtube-u i prepoznao kao muziku iz detinjstva. U tom trenutku su ostavile i mnogo jači utisak na mene: za početak sam imao barem neki muzički ukus i počeo sam bio da učim francuski pa sam uglavnom razumevao tekstove. Tako sam uplovio u svet u kome su bili Charles Aznavour, Edit Piaff, Jacques Brel, Charles Dumont, Mireille Mathieau, Gilbert Becaud i Joe Dassin. Teme njihovih pesama su naravno uglavnom ljubavne, ali je bilo i drugih. Ovde vam prenosim link pesme L'Amerique koja na vrlo lep način objašnjava zašto je Amerika velika nacija i zašto još uvek postoji veliki broj ljudi koji žele da se u nju odsele. Glavni razlog je to što je ona zemlja neslućenih mogućnosti, gde je sve moguće - prosjak može da se obogati ali i bogataš da spadne na prosjački štap. Naravno da situacija nikada nije ovako idealna, ali ova pesma iz 1970. lepo iskazuje suštinu zašto je neki Francuz želeo da ode u Ameriku. Ispod je i prevod na engleski koji sam našao (nadam se da ćete se složiti da lepše služi na francuskom).

My friends, I must go away 
I do not have more that to throw my keys
Because it waits me since I was born 
America 

I give up to my path 
Many things which I liked 
That begins with a little sorrow
America 

America, America, I want to have it and I will have it America, America, if it is a dream, I will know it 
All the whistles of the trains, 
all the sirens of the boats
Sang me hundred times the song of Eldorado Of America

My friends, I tell you good-bye 
I should cry for you a little 
Excuse me if I have in my eyes 
Only America 

I will return I do not know when 
Bent with gold and embroidered with money 
Or without a penny, but richer than before 
America 


America, America, if it is a dream, I will dream 
America, America, if it is a dream, I want to dream 

Rekvijem za giros

Grčka će izaći/biti izbačena iz Evrozone. To je u najkraćem šta se može predvideti. Gotovo je izvesno da Grčki parlament neće izglasati novu vladu već će se ići na nove izbore. To će samo ubrzati bankrot. Povratak na drahmu neće ništa dobro doneti grcima jer će eksplodirati inflacija i neće moći da se zaduže nekoliko godina, možda i deceniju. No potonuće Grčke i dalje ne znači da evro odlazi u istoriju. Vrlo je razumno predvideti da kao politički, strateški pa na kraju i ekonomski projekat, evro jeste održiv u okvirima manjeg broja severnih zemalja koje su vodile relativno odgovorniju fiskalnu politiku, dok su Španija, Portugalija i Italija pred vratima. Mogla bi i Francuska da im se pridruži uskoro.

Evropska valuta nije moguća bez fiskalne unije što bi formiralo svojevrsnu ekonomsku uniju veću čak i od SAD. Međutim, za EU ne važi jednako raširena i jednostavna mobilnost kapitala a pogotovo je nesavršena mobilnost rada što su pretpostavke za prilagođavanja unutar privrednog sistema. Drugo, različite strukture privrede podrazumevaju različite privredne cikluse u zemljama članicama monetarne unije, što opet može izazvati međunarodne tenzije, etničke sukobe, velike migracije koje bi u korenu promenile strukturu i prirodu Evropskog kontinenta. Evro je dugoročno održiv jedino u okvirima "Sjedinjenih drava Evrope" kako je to Čerčil govorio. Ono što je zastrašujuće, ne postoji mehanizam koji bi zaštitio ekonomske i političke slobode, odnosno, vrlo je zamislivo da bi na takvu evropsku vlast mogli da dođu socijalisti. Pokušano je sa time više puta, svuda po svetu a ljudi nikako da nauče lekciju.

Kada se na kraju vratimo na Grčku problem je što i tamo ljudi neće naučiti. Ljudi u Grčkoj, očigledno, ne razumeju da se ne može živeti na tuđ račun i da je neophodno voditi odgovornu fiskalnu politiku. Zaista je tačno da deo krivice za krizu duga u Grčkoj leži na poveriocima, monetarnim vlastima i regulatorima, ali bez zaduživanja ne bi bilo ni krize. 

Zagađenje, tržište i svojinska prava

Zagađenje je zaista ozbiljan problem. Libertarijanski autori često imaju tendenciju da zaobilaze teme ekologije odnosno zagađenja. Odbojnost ovih tema za pro-tržišne novinare, mislioce i naučnike je razumljiv utoliko što je ovaj skup tema, uglavnom, rezervisan za ljude sa levičarskim ubeđenjima. Mislim da je potrebno ukratko pretresti šta je zapravo uzrok problema i u kom smeru možemo tražiti dobra rešenja.

Standardno, problem negativnih eksternih efekata (eksternalija) posmatra se kao nametanje troškova društvu u procesu proizvodnje, potrošnje ili razmene. Strane koje učestvuju u tim procesima određenim postupcima nameću troškove drugim ljudima i organizacijama koji ne učestvuju u interakciji. Uobičajeno se smatra da je problem eksternalija, odnosno nametanja društvenih troškova neke akcije, svojevrsni otkaz tržišta (market failure). Ranije sam raspravljao o ovome u postu o takozvanoj "Kouzovoj teoremi" koja je često pogrešno shvaćena. Smatram da problem nije nedovoljno efikasno ponašanje tržišta već nepostojanju tržišnih sila u alokaciji zagađenja. Odnosno, nije problem loše tržište, pa ga treba zameniti državnom intervencijom, nego nedovoljno tržišta, što ima sasvim drugačije implikacije.

Svako zagađenje koje nanosi troškove, nelagodu ili narušava zdravlje je neželjen ali nužni fenomen savremene privrede. Tehnologije proizvodnje i potrošnje nisu dovoljno napredne da bi eliminisali zagađenje i teško je poverovati da će takvo stanje nirvane čoveka, zajednica i prirode ikada nastupiti. Dakle, potrebno je primeniti neki mehanizam alokacije koji će da utvrdi koliko zagađenja je prihvatljivo u svakom pojedinačnom slučaju, danas i u budućnosti. 

Načelno zagađenje možemo kontrolisati centralizovano, kroz državnu zabranu, propis ili regulativu ili preko cenovnog mehanizma. Kao u svim ostalim situacijama, cenovni mehanizma je najbolji metod alokacije resursa, pa čak i kada su oni nepoželjni kao što je to slučaj sa zagađenjem. Za mane podržavljavanja alokacije zagađenja važe sve mane kao i za druge primere socijalizacije alokacije resursa. 

Gde leži pravi problem? U visokim transakcionim troškovima i nedefinisanim pravima svojine nad resursima koje privreda koristi a tiču se eksternalija. Zagađenje, odnosno pravo na zagađenje treba posmatrati kao resurs jer proizvodnja bez zagađenja nije moguća. Problem je što ne znamo kako se definiše zagađenje (razne definicije daju razne procene efekata), koji je nivo zagađenja (potrebno je merenje), ko ima pravo ili obavezu da posluje na određen način (armija advokata i sudija se bavi raspodelom i utvrđivanjem prava). Da li je pravo radnika u fabrici koja zagađuje starije od prava građanina grada da udiše čist vazduh odnosno koliko se sme narušiti pravo preduzetnika da slobodno posluje? Dugo prava svojine nisu bila dovoljno široka da definišu i njihovo nauršavanje zagađenjem a pregovaranje strana je skup i dug proces. Nemaju svi akteri, zajednice, organizacije ili pojedinci sredstva ili moć da upravljaju neželjenim ponašanjem drugih. 

Kada bi u svakoj pojedinačnoj situaciji bilo jasno ko ima pravo nad resursom koji se zagađuje, tačnije ko  kome nanosi trošak, kada bi bilo jasno kojim mehanizmom da se izvrši nadoknada i određvanje adekvatnog nivoa zagađenja, kada bi bez sudskih troškova i troškova pregovaranja mogli da nateramo strane da poštuju prava - problem ne bi postojao. Ali transakcioni troškovi postoje i eksternalije su jedna od posledica transakcionih troškova. Eksternalije su zapravo netržišni fenomen jer podrazumevaju da strane koje učestvuju u interakciji nameću trošak trećoj strani koja na dogovor, pa i ishod, ne može direktno uticati. Rafinerija i velenakupac nafte međusobno pregovaraju cenu, obim i kvalitet benzina, što sve za posledicu ima različiti nivo zagađenja u gradu gde je rafinerija a da pritom običan građanin koji ne kupuje benzin nema nikakav direktni uticaj na transakciju. To nije otkaz tršitša to je nepostojanje tržišta. 

Neki od uslova su u pojedinim slučajevima su ispunjeni ali je svaki primer "market failure-a" zapravo posledica činjenice da mnogi preduslovi za uspešnu alokaciju cenovnim mehanizmom nisu ispunjeni. Ako niste u mogućnosti da utvrdite prava svojine i posledice tog prava, te izvor i obim zagađenja, odnosno pregovaranje o alokaciji zagađenja je preskupo i prohibitivno, neće doći ni do spontanog rešavanja problema.

Uopšteno, rešenja za probleme eksternih efekata leže u stvaranju takvog intitucionalnog okvira koji omogućava da se proširi zahvat tržišta, ili jednostavnije, da se na zagađenje "lupi cena". Postoji čitav niz tržišnih rešenja koja omogućavaju efikasniju alokaciju zagađenja u društvu. Na primer, akcize su dobar metod naplate za društveni trošak zagađenja vazduha od prerade i potrošnje nafte. Fabrike koje ispuštaju štetne materije mogu kupovati prava na zagađenje a građani ih direktno mogu prodavati. Takve licence se mogu prodavati i na sekundarnom tržištu. Kafići mogu plaćati naknadu za buku. Dobra su zakonska rešenja koja otklanjaju. Urbanističko planiranje ili zoniranje može dovesti do lakšeg lociranja i premeštanja zagađivača i građana. Zakonska rešenja koja dopuštaju i ohrabruju direktno pregovaranje i dogovor strana, metode medijacije ili pružaju okvir za fasilitatore smanjuju troškove pregovaranja i zakonskih postupaka. Princip postaje jasniji. Svaka inovacija, akcija, organizacija ili regulativa koja pomaže trgovinu među interesnim stranama, lakše pregovaranje i određivanje cena zagađenja pomaže u efikasnijoj alokaciji. Proste zabrane, ograničenja i prohibitivni standaradi potpuno su pogrešni jer, kao i svaka druga državna intervencija, privredu udaljavaju od tržišne alokacije resursa. U pojedinačnim primenama analiza se drastično komplikuje pa je teško doći do konkretnih, jednoznačnih odgovora. Cilj ovog posta je bio da se prepozna izvor problema i princip u kome se trebaju tražiti rešenja. Primećujete, ovaj principt ne uklanja ulogu države ali menja ideju njenog uplitanja, ne kao sveznajućeg alokatora, već kao podsticaj i okvir za alokaciju preko cenovnog mehanizma.

Libekova letnja škola

Libertarijanski klub organizuje letnju školu "Aktivni građani za slobodu" od 18. do 21. jula. Pročitajte detaljnije na linku o temi škole, kome je namenjena i načinu prijavljivanja.

Seminari u Sloveniji

Krajem leta u Sloveniji održavaju se Liberty Camp i Liberty Academy u ogranizaciji "Društva Svetilnik". Ovaj seminar pridodao bih starom postu o letnjim školama i praksama, mada bih ga stavio na prvo mesto liste.

Izborna iznenadjenja

Ovi izbori su doneli dosta interesantne rezultate.

1. Najjači utisak izbora je SPS koji je jači nego ikad od pada Miloševića - što je samo po sebi veoma indikativno. Naročito uz marketinšku kampanju te partije i poruke njihovog lidera pre izbora. 

2. Drugi najjači utisak definitivno je jako slab rezultat Preokreta - tj najviše LDP-a kao stožera te koalicije. I pored relativno ok kampanje ostaje jasno da sadašnje rukovodstvo te partije nema pojma kako da privuče nove birače i to naročito u onom ogromnom rezervoaru glasača apstinenata ili razočaranih pristalica DS-a. 

3. Mlađan Dinkić se opet pokazao kao zli politički genije i nasuprot svim očekivanjima preskočio je cenzus - najviše zasluga za to imaju lokalni feudalci širom Srbije, a najviše Kragujevac. Ako se neko bude pitao kolika je cena ulaska u Skupštinu, sada zna da je odgovor 300 miliona evra, tačno onoliko koliko je plaćeno da FIAT dođe u Kragujevac.

4. DS je izašao neuobičajeno jak. Uz rezultat SPS-a to je za mene krucijalni dokaz da smo sami krivi za ono što nam se događa.

5. SNS dosta slabiji nego što je iko predviđao. Naročito ako odbacite glasove Karića ili Velje Ilića. Očigledno se ni oni nisu snašli kako da privuku nezadovoljnike.

6. Dveri i radikali nisu prešli cenzus. Možda ipak ima neke molekularne nade da Srbija nekada daleko u budućnosti postane normalna zemlja.

Svi ostali rezultati su manje-više ispali kako je i očekivano ili predviđano. Davati predikcije buduće vlade je jako neumesno uzimajući u obzir da je u Srbiji sve moguće, ali meni najlogičnije deluje da ćemo imati sličnu vladu kao do sada sa tom izmenom što će premijer biti Dačić. Najverovatnije DS+SPS+URS.

Mais, on va voir.

Izborna kladionica i špekulativna šansa

Još par sati deli nas od izborne tišine koja nalaže suzdržavanje od komentara, političke propagande i prognoziranja rezultata. Od svih prognoza na koje sam naišao, najviše verujem kladionicama. Za razliku od većine analitičara, nezavisnih analitičara i partijskih portparola, kladionice stavljaju paru na svoju reč. Njima je u interesu da probaju da pogode pravi rezultat kako bi u zaradili i ako ste pratili ranije to su kladionice vrlo uspešno i radile. Pronašao sam kvote koje je izbacila, čini mi se, kladionica Meridian. Verujem da postoji nekoliko špekulativnih šansi za preduzetnike koji nisu preterano odbojni prema riziku. Kratak uput, kladionice su izbacile procente na koje kladioničari tipuju isključivo u "singlovima" izborom 1 (manje od datog procenta) ili 2 (više).

Prva sigurica po mom mišljenju je 1 na Tomu Nikolića protiv Tadića u prvom krugu sa kvotom 1.3. Mislim da najveći prostor za zaradu postoji u potcenjenom potencijalnom rezultatu koalicije Preokret (5.9%). Po mom sudu ta kolaicija će imati preko i trebalo bi iskoristiti priliku. Zapravo ja od Preokreta očekujem oko 7%, možda i preko, pa bi ovo trebalo da bude sigurna dvojka, sa kvotom, kao i za sve ostale tipove na stranke, od 1.85.

Iako kladionica procenjuje da su šanse simetrične za sve tipove na stranke, mislim da precenjuju URS te bih tu tipovao 1, odnosno da će uzeti manje od 5.5%. Ko zaista želi da se kocka, mislim da bi mogao da proba tip 2 na Dveri da osvoje preko 3.2%. Planiram i sam da stavim paru da ovo ne bi ostalo samo na paušalnom ispaljivanju procena. Za ostale tipove ne bih bio spreman da rizikujem.

Još razmišljam koliko tipova ću igrati i sa koliko stotina dinara, gotovo sigurno na prvi krug predsedničkih i rezultat Preokreta. Za ambicioznije, koji bi igrali ova četiri tipa sa hiljadu dinara, evo predloga celog tiketa:

igra:                      tip        kvota         ulog         dobitak

Nikolić - Tadić      1           1.3          300            390

Preokret (5.9%)    2          1.85         400            740

URS (5.5%)          1          1.85         150            277.5

Dveri (3.2%)         2          1.85         150            277.5

Ukupno:                                         1000          1685