Početak stvaranja i funkcionisanja kapitalističkog sistema u Srbiji je još u drugoj polovini XIX počeo davatio jasne znake za potrebom uvođenja nacionalnog novca i centralne emisione ustanove u zemlji. U to vreme je u još uvek samo autonomnoj Kneževini Srbiji koja je bila vazalna pokrajina Osmanskog carstva bilo u opticaju, prema nekim proračunima, čak preko 40 različitih moneta u vidu metalnog novca - od turskih srebrnih akči do zlatnih lira, potom srebrne ruske rublje i austrijski groši. francuski franci itd. Bilo je jako teško pratiti kursevi ukrštajući toliki broj moneta međusobno (tada još nije postojao standard Latinske unije) sa jedne strane, a sa druge stvaranje centralne emisione ustanove bio značio porast novčane mase koji bio stvorio preko potrebnu akumulaciju kapitala za dalji privredni razvoj. Tako je napokon 1883. usvojen Zakon o Privilegovanoj narodnoj banci Kraljevine Srbije (ona sama je počela sa radom narende godine) prema kome je ona osnovana kao privatna bankarska institucija sa upisanim akcijama domaćeg kapitala, sa isključivim pravom emitovanja novčanica srpskog dinara i staranja o količini novca u opticaju. Zakonski limit je bio izdavanje dva i po puta više novčanica u odnosu na pohranjenu količinu plemenitog metala tj zlata, dok je srebro moglo činiti podlogu samo do jedne četvrtine količine zlata. Poslovanje banke je bilo pod državnim nadzorom (u smislu da li se poštuju proglašeni propisi) i određenim udelom države u dobiti.
Privilegovana banka Kraljevine Srbije je poštovala zakonske propise vezane za količinu novca koji je moguće izdati na osnovu pokrića, a toga se držala i u najteže doba okupacije Srbije za vreme Prvog svetskog rata, te je dinar bio jedna od retkih valuta koja nije izgubila na vrednosti tokom svetskog sukoba usled prevelikog štampanja novčanica radi pokrivanja budžetskih deficita. Sama banka je posle evakuacije preko Albanije bila smeštena u prostorijama Banque de France u Marseju, sa ispostavom na Krfu. Posle završetka rata, u cilju unifikacije pravnog sistema, nadležnost narodne banke je prođirena na celu teritoriju SHS 1920. (tada je promenjen sistem i dozovljena je 3 puta veća vrednost novčanica u odnosu na podlogu). Potom je usledila preko potrebna deflaciona poltika jer su sve budžetske godine od stvaranja SHS do 1923/24. bile deficitarne zbog izdataka vezanih za obnovu oštećene infrastrukture, vojsku (sukobi oko granica sa Rumunijom i Italijom) i unifikaciju zatečenog stanja među regijama, što je dovelo do inflacije i pada vrednosti dinara. Deflaciona politika je vođena do 1925. kada je postalo jasno da je vrednost dinara stabilizovana ina domaćem tržištu (niska inflacija) i na stranom (vrednost od 9,12 - 9,13 švajcarskih franaka na berzama u Cirihu i Ženevi 1925-1931). Privilegovana narodna banka Kraljevine SHS i Jugoslavije je imala i obavezu da otkupljuje tkzv izvozničke trećine - svi veliki izvoznici najvažnijih poljoprivrednih proizvoda su morali da jednu trećinu prikupljenih deviza prodaju narodnoj banci po važećem deviznom kursu za dinare - ted devize su potom korišćene za otplate inostranstvu ali i za intervencije radi ublažavanja oscilacije kursa dinara prema švajcarskom franku na stranim berzama. Svetska ekonosmka kriza je zbog velikog pada jugoslovenskog BDP-a i izvoznih prihoda dovela do pada vrednosti dinara prema franku, ali je on igubio tek negde manje od trećine vrednosti i od 1933. se stabilizovao na nivou od 7 franaka za 100 dinara, što je bio mnogo manji pad nego većine ostalih evropskih valuta.
Od kraja Drugog svetskog rata do 1954. Narodna banka (prvo DFj, pa FNRJ i SFRJ) je bila jedina banka u zemlji, pa je tako dobila nadležnosti u celom delokrugu poslovanja poslovnih banaka koji inače nije deo delokruga centralnih banaka: kreditiranje preduzeća, pšlatni promet sa inostranstvom, izvršavanje investicija itd). Njen delokrug je kasnije sužen osnivanjem specijalizovanih banaka (Jugoslovenska investiciona banka, Jugoslovenska banka za spoljnu trgovinu i Jugoslovenska poljoprivredna banka) a od 1961. Narodna banka je ostala direktni kreditor samo vojne industrije, federacije i robnih rezervi. Prvi problemi poslovanja NArodne banke su nastali osnivanjem republičkih privrednih banaka koje su imale zadatak za finansiranjem komunalnih tj poslovnih banaka na svojim teritorijama, jer je njih opet morala da kreditira. Međutim, glavni problemi su počeli da se pojavljuju od 1963. kada je utvrđeno tjzv pravo na novac tj situacija da je osnovni instrument regulisanja kreditnog potencijala poslovnih banaka unapred utvrđen obim i namena kredita a ne nivo bankarske likvidnosti, čime je novac od ekonosmke kategorije robe koja ima cenu prešao u neekonomsku kategoriju robe koja služi postizanju prethodno postavljenih ciljeva.
Ovaj sistem je funkcionisao do 1971. kada je ustavnim amandmanima omogućeno da republičke filijale Narodne banke postanu posebne ustanove, čime je praktično došlo do federalizacije monetarnog sistema jer je veliki deo ingerencija Narodne banke prenešen na njih. Ustavom od 1974. ustabovljen je Savet guvernera kao glavno telo ya vo]enje monetarne politike, barem na papiru. Njega su činili guverneri svih republičkih i pokrajisnkih narodnih banaka i guverner Narodne banke Jugoslavije koji su odluke morali da donesu jednoglasno (pokušajte vi da se dogovorite u društvu od 9 ljudi u koji bioskop da idete, pa ćete videti da je teško a kamoli kada se priča o merama monetarne politike). Međutim, Savet guvenrera je svoje odluke morao na aminovanje da dostavi Saveznom izvršnom veću i Skupštini SFRJ pa je tako zapravo Savet mogao samo da odlučuje o instrumentima monetarne politike a ne o njoj samoj. Pošto tako Narodna banka nije mogla da kontroliše republičke i pokrajinske banke kojima je morala da daje kredit pa je u celoj zemlji dolazilo do preterane ekspanzije novca i kredita što je dovodilo do stalne inflacije, a način odlučivanja je onemogućivao vođenje restriktivne politike jer izvršne vlasti to nisu dozvoljavale. Još apsurdnija situacija je nastala 1983. kada je Narodna banka Jugoslavije postala garant za spoljnotrgovinske obaveze zemlje prema inostranstvu - kredite su koristila preduzeća i republike a za njih je garanovala centralna banka koja praktično nije imala nikakva ovlašćenja u sferi monetarne politike.
Za vreme poslovanja Privilegovane narodne banke Kraljevine Jugoslavije, nije dolazilo do povreda zakonskih propisa njenog poslovanja, a shodno tome je inflacija držana pod kontrolom a dinar je bio valuta sa stabilnom vrednošću kojom se trgovalo na evropskim berzama. Sa druge strane, u vreme SFRJ Narodna banka Jugoslavije je bila pod potpunom kontrolom izvršne vlasti koja je onemogućavala restriktivnu politiku a sistem republičkih narodnih banaka je podrio u potpunosti njenu ulogu. Time je jugoslovenski dinar bio valuta koja je stalno slabila i nikada nije postala kovertibilna (osim u kratkom periodu 1990. pod Antem Markovićem) a SFRJ se suocavala sa stalnom inflacijom koja je skoro svake godine bila dvocifrena.
Koja je situacija davala bolje rezultate - nezavisna privatna emisiona institucija, ili zavisna državna, odlučite sami. Ja već jesam.
