Ove godine je planirano da se Srbija zaduži 4,5% svog godišnjeg BDP-a, iliti oko 1,4 milijarde evra. I ova cifra je kompromisno rešenje jer je sigurno bilo predloga da zaduživanje bude veće, poznajući naše političare. Sreća pa je tu bio naš dobri stari MMF pa su njegovi izaslanici sigurno barem malo smanjili apetite pojednih rasipnika (mada, kako se Srbija kao veoma loš učenik pokazala kao zapravo mnogo bolja od nekih drugih, sa te strane je bilo i mnogo manje pritisaka nego što se pre godinu ili dve moglo očekivati). Danas se uglavnom ne postavlja pitanje da li se treba zadužiti, nego koliko se možemo zadužiti. Interesantan obrt, u svakom slučaju. A evo kako su do skora stvari bile malo drugačije:
Zajmovi su izuzetna mera i čine se samo sa pogledom na neophodne potrebe i u slučaju nemogućnosti podmirenja tih potreba iz drugih finansijskih izvora.... Država koja nije ni u ratu, ni u revoluciji, niti je na većem delu svoje teritorije pretrpela velike štete od elementarnih nepogoda.... zadovoljenje potreba se ili odlaže ili se sužavaju druge potrebe ili se pojačava iskorišćavanje drugih redovnih finansijskih izvora. Ovako postupaju sve Države čiji merodavni faktori osećaju državni ugled i narodni ponos.
dr Dušan Pantić, Ekonomist br 11-12, 1928, str 345-346.
Ja bih tu osim državnog ugleda i narodnog ponosa u jednačinu uveo i ''minimum zdravog razuma'' da bi lista bila kompletna. Nažalost, izgleda da smo malo u nedostatku sa njim, barem kada pričamo o državnim budžetima većine zemalja sveta od kada je Lord Keynes dao izgovor vladama da se njima igraju.
No comments:
Post a Comment