O švedskoj državi blagostanja (I deo)

Vrlo često se u raspravi, ili bez povoda, raspali ideja da bi srpsko društvo, umesto raspomamljenog™ neoliberalnog kapitalizma, trebalo urediti u duhu skandinavske socijaldemokratije. O tome je, recimo, pisao gospodin Slobodan Vučetić, bivši predsednik Ustavnog suda SRJ, u svojoj kolumni pre skoro dva meseca:

“Temeljito reformisani ekonomsko-socijalni sistem trebalo bi da, u skladu sa iskustvom izuzetno uspešnih socijaldemokratskih društava (Švedska, Nemačka i sl.) donese mnoge bitne promene...“

08.10.2010, Blic

Međutim, ostaje da se odgovori na pitanje – kakva su iskustva najuspešnijih evropskih socijaldemokratija, posebno Švedske? Ovde treba identifikovati dva problema.

Prvo, naša predstava o Švedskoj kao o socijaldemokratskom raju je ostala nepromenjena godinama, dok se sama Švedska veoma menjala. Još su devedesetih, u vreme vlade konzervativnog Karla Bilta, uvedeni vaučeri u obrazovni sistem, a privatnici su počeli da pružaju zdravstvene usluge; penzije su delimilčno privatizovane, deregulisan je sektor energetike, maloprodaje, pošte, aerotransporta, televizije, i telekomunikacija. Švedska centralna banka je dobila samostalnost kako više ne bi bila u službi socijalne politike, javna potrošnja je za trećinu smanjena, a budžetski deficit preokrenut u suficit.

Bilt nije izdržao duže od jednog mandata kao premijer, ali su po povratku na vlast socijalisti nastavili započete protržišne reforme u blažem obliku. Šveđanima se politika smanjenja socijalne države ipak izgleda dopala, pa su pre mesec dana rešili da vladu desnog centra Frederika Reinfelta, koji je ponovo krenuo u obračun sa glomaznim socijalnim sistemom, nagrade drugim uzastopnim mandatom. To se nije desilo nijednom u poslednjih gotovo 80 godina, od kada su socijaldemokrate sa dva prekida vladale od 1932. do 2005.

Drugi problem je nešto delikatniji. Radi se o nesvesti po pitanju posledica koje ostaju posle uvođenja države blagostanja. Karl Bilt nije iz obesti u ideološkoj izmaglici rešio da reformiše društveno-ekonomski sistem, već ga je na to primorala teška privredna situacija.

Ali krenimo redom, od početka priče o švedskom ekonomskom napretku.

Sve do polovine 19. veka, Švedska je bila siromašna i zaostala država na rubu Evrope. Ljudi su se bavili poljoprivredom i u manjoj meri ekstrakcijom i preradom ruda. Privredni odnosi su bili esnafski uređeni, ograničeni brojnim zabranama i regulacijama. Nije bilo ozbiljnijeg privrednog rasta, a stanovništvo je napuštalo zemlju.

Stvari se bitno menjaju 50-ih i 60-ih godina (19. veka), kada su sprovedene duboke reforme. Uspostavljena je parlamentarna demokratija, odbačen je esnafski sistem, usvojeni su zakoni o slobodi preduzetništva i poslovnog udruživanja, postignuta je visoka mobilnost radne snage, i liberalizovano su kreditno tržište i spoljna trgovina.

Otvaranje privrede omogućilo je Švedskoj da, iako sa zakašnjenjem ulazi u trku, profitira od agrarne i industrijske revolucije koje su se odvijale u Evropi. Započeta je industrijalizacija i urbanizacija. Od danas 50 najvećih švedskih kompanija, njih 46 je osnovano do 1932. godine! – SAAB, Volvo, Ericsson, AGA, SKF, Dyno Nobel, Sandvik, Atlas Copco i td. Ove firme su formirane oko inovacija švedskih preduztnika. S obzirom na plitkost domaćeg tržišta, sve su bile okrenute izvozu. Ericsson je 1900. godine, na primer, izvozio 90% svoje proizvodnje. Pola veka pre nego što će početi da se trubi o predatorstvu multinacionalki, švedske kompanije su kako bi preživele na svetskom tržištu bile primorane da svoje kapacitete otvaraju i u drugim zemljama, i da posao daju i stranim radnicima.

Od 1860. do 1910. realne nadnice radnika u fabrikma su rasle po stopi od 25% po deceniji. Javni sektor je blago rastao, ali javna potrošnja nije prelazila preko 10%. Prosečna poreska stopa je iznosila 8%, dok je porez na dohodak bio svega 12-13%. Kako su preduzetnici najveći deo dohotka mogli da zadrže za sebe i reinvestiraju, privredu je karakterisala izuzetno visoka preduzimljivost i inovativnost, zbog čega je od poslednje evropske zabiti postala 4. najrazvijenija privreda sveta.

Ovaj laissez-faire sistem će se održati sve do dolaska socijaldemokrata na vlast 1932, ali i dve decenije kasnije u nešto izmenjenom obliku.

Dakle, iz teške bede Švedsku je izvukao laissez-faire, slobodno preduzetništvo, ne birokratska intervencija i društveno vlasništvo. Umesto socijalnog rasipanja i velikog državnog aparata, u švedskoj su u periodu uzleta dominirale visoke domaće i strane investicije, štednja i vladavina prava.

Šta se sa Švedskom desilo po usvajanju sistema „od kolevke do groba“ - u sledećem postu.

Pero laka kategorija: Stanković vs. Ćosić

Pravio sam pauzu tokom učenja, uz kafu i TV. Ako se zadesim, kao ovaj put, u rano poslepodne pred televizorom obično provrtim kanale na HRT i Aleksandra Stankovića u emisiji "Nedeljom u 2". Na putu ka devetom kanalu na mom televizoru prošao sam i kroz osmi kanal. Malo sam se začudio, sličan studio, malo drugačije boje, doduše delovalo je da je Stanković pustio kosu i da ima malo čudan akcenat u govoru za zagrebačku televiziju. Trebalo mi je par sekundi da shvatim da ne gledam HRT, već B92 info, odnosno Jugoslava Ćosića u emisiji "Između redova". Zaista, isti studijo, isti koncept emisije, isti način govora, zapravo pokušaj kopije. U svojoj novoj emisiji Jugoslav Ćosić je potpuno prekopirao novi koncept stankovićeve emisije. Pogledajte sami:  

Svakako najindikativnije je bilo to što se "Između redova" odigrava baš u dva sata i to baš u nedelju popodne.

Kaletova žvrljanka

Ako ste ikada držali u rukama časopis The Economist sigurno ste primetili dovitljive i ironične crteže. Dugi niz godina, autor nesvakidašnjih karikatura, Kevin Kallaugher, kotrlja svoj tuš-flomaster po naslovnicama časopisa ostavljajući svedočanstvno o vremenu u kojem živimo. Pogledajte njegov blog.

Agro Gerila za giljotinom

Naišao sam na jedan sjajan tekst na sestrinskom blogu, "Agro Gerili". Izdvojio sam deo koji je meni najinteresantniji jer se nadovezuje na rasprave sa profesorom Rodžerom Pilonom (Roger Pilon) direktorom centra za konstitucionalno pravo na Cato Institute. Jedna od ideja koju je profesor Pilon stalno isticao je: 

"Where is no power there is a right. But if there is no social contract, consent, based on higher law there is no right at all."

Priroda univerzalnog prava izranja iz ugovora o pravu i njegovom poštovanju. Tako i sloboda u uređenom društvu proizilazi iz opšteg ugovora, ustava, o pravima i odgovornostima pojedinca. Rasprava o izvoru prava je sjajno prikazana u sledećim redovima iz pomenutog teksta: 

Naime, tu se meša pojam prirodnog prava na život sa pojmom nemanja prava na kršenje tog prirodnog prava od strane drugih pojedinaca u prirodnom stanju, odnosno normativni i fenomenološki nivo. U stanju pre ugovora i dalje važi svetost prirodnog prava na život, ali ne kao opšte pravilo već kao pojedinačna odluka svake individue. Tako, pojedinac može reći da je za njega njegov život i život onih do kojih mu je stalo svetinja i neotuđivo pravo, ali to ne znači da on nema pravo da nekom drugom van tog kruga oduzme život. Jer, tu jednostavno nije došlo do univerzalizacije prava, pravo je ono što svaki pojedinac misli da jeste. Tek ugovorom sa drugima (bilo stvaranjem plemenskog prava, podvrgavanjem klauzulama privatne zaštitno-arbitrarne agencije ili stvaranjem univerzalne deklaracije o pravima) pojedinac može da kaže da ima neka prava. Dakle, pravo na život nije nešto što je univerzalno u prirodnom stanju, već ono taj status stiče ugovorom svih sa svima. Svakom se garantuje pravo na život samo zato što i taj svako to isto garantuje svima drugima. Isto je i sa slobodom i svim drugim tzv. univerzalnim pravima.

Inače, srećan rođendan kolega! 

Skupa kravica

Mlađan Dinkić, ministar ekonomije, danas je izjavio nešto prilično nelogično: 

"Minstarstvo ekonomije Srbije je protiv uvoza mleka. Mi smo za podsticanje domaće proizvodnje. Potrebno je uvesti subvencije od najmanje pet dinara po litru mleka i videćete kako će tržište samo početi da reaguje"

Kakva je to samostalna reakcija tržišta kada ga prethodno ministarstvo "naštimuje"? I naravno subvencije od 5 dinara ništa neće učiniti, jer problem nije u 5 dinara računice. Ako postoji jeftinije mleko iz okruženja koje može da se uveze, a postoji, to znači da postoje mehanizmi da se ono proizvede po nižoj ceni nego trenutno kod nas. Naravno i da se proda po nižoj ceni, jer je pitanje kolika je marža u prodaji melka (seti te se priče o jeftinijoj "kravici" u Crnoj Gori - lično sam je iskusio, prilično je mlekasta). Ako je ministar mislio da dodeljuje subvencije prerađivačima, onda slobodno možete pomnožiti 5 dinara sa ukupnim količinom na tržištu mleka  u Srbiji i to iznosi naš poklon Salfordu i ostalim prerađivačima. Poćiću od pretpostavke da je ministar mislio na subvencionisanje stočara.

Potrebni su veoma snažni argumenti da bi me neko ubedio da domaći proizvodni lanac, koliko god zastarelu tehnologiju koristio, ne može na slobodnom tržištu da prodaju mleko jeftinije nego strano mleko uz transportne troškove. Ako je problem u monopsonu u kupovini sirovog mleka i koncentrisanom tržištu maloprodaje mlečnih proizvoda nema svrhe subvencionisati proizvođače sirovine i tako samo puniti bilanse prerađivača i rafove prodavaca koji mogu bez problema da zadrže istu cenu gotovog proizvoda kao sada i "uhvate" vrednost subvencije kao profit. Niko nam ne garantuje da prerađivači neće samo spustiti otkupnu cenu koju dobijaju proizvođači sirovine i tako na sebe preliti deo od tih 5 dinara po litru. Zapravo mikroekonomska analiza monopsona nam govori da ovakva mera najviše pogoduje prerađivačima kojima se samo povećava tržište na kome mogu da diktiraju uslove i tako maksimiziraju profit.       

Sa druge strane, najjednostavniji i najlakši način da se reši problem visoke koncentracije finalnog tržišta je da se otvori slobodan uvoz mlečnih proizvoda, bez carine. Tako se pritiskaju maloprodajni lanci da spuste marže za mleko. Efekat bi se posredno, ali odmah, prelio i na prerađivače koji bi morali da spuste cenu zbog strane konkurencije kako im se profit od mlečnih proizvoda ne bi odlio u tuđu šolju (ili čašu, zavisi u čemu konzumirate mleko i jogurt). 

Ako važi pretpostavka koju iznose mnogi "kukači" na situaciju u mlekarstvu, da cena za proizvođače sirovine ne može ići dole jer se ne isplati proizvoditi, to sigurno znaju i prerađivači. Moraće da shvate, kada ih pritisne konkurencija, da ako žele da nastave da proizvode mleko moraju da smanje svoj profit i/ili dignu cenu stočarima. Morali bi sa nižom cenom da reaguju na pritisak iz inostranstva. Prerađivači neće sigurno dati tako nisku cenu, ono čega se "kukači" plaše, koja će naterati stočare da prodaju krave klanicama, jer tako automatski ispadaju iz biznisa i gube sav profit.  

Tržište koje pominje ministar Dinkić ne trpi zaštitu i povlastice. Ono kažnjava sve regulacione propuste i pokušaje da se novom regulacijom isprave greške stare. Država već decenijama pokušava da reguliše tržište poljoprivrednih proizvoda a narod stalno čeka nove, bolje, "koji će nešto da učine po tom pitanju". Retko ko postavlja pitanje, da li je možda vreme da monopsone i monopole dovedemo "tržišnoj pravdi" i pustimo tržištu da reguliše ekonomske odnose?

Kameron greši

Dejvid Kameron je malo popustio pod pritiskom biznisa, ali i dalje ostaje odlučan da vodi restriktivnu imigracionu politiku. Kako kaže, želi da neto priliv stanovništva svede sa „stotine hiljada godišnje“ na „desetine hiljada godišnje“. Kada bude usvojen novi-stari zakon, 24.100 imigranata (van prostora EU) će godišnje moći da se doseli u Britaniju.

Fridman je primetio još u Slobodi izbora (Free to Choose) da će svaki Amerikanac reći da je imigracija imala nesumnjivo pozitivan uticaj na razvoj SAD u istoriji, ali će takođe reći da ne misli da je i danas tako. Očigledno je da se stav o imigraciji vremenom promenio.

Fobija od imigracije potiče od nekoliko razloga: prvo, danas je socijalna država mnogo razvijenija nego ranije, pa se pretpostavlja da će imigranti pasti na teret poreskih obveznika i uživati u socijalnoj infrastrukturi koju nisu gradili. Možda je analogija malo nategnuta, ali ovo podseća na Mizesov argument da jedna regulacija za sobom povlači drugu. Ako je tako, problem nije imigracija, već preobimna socijalna država i socijalna davanja.

Ali nije tako. Iako neke imigrante privlače javne usluge i socijalna pomoć koje pružaju SAD ili Velika Britanija, oni ne dolaze u novu državu da bi se prikačili na socijalni sistem, već da bi ponudili svoj rad na tržištu. Vrlo je verovatno da će njihovi doprinosi socijalnoj državi putem poreza nadmašiti troškove korišćenja javnih usluga. U krajnjem slučaju, najlakše je isključiti određene kategorije, poput imigranata, iz programa socijalne države.

Drugi razlog je strah od gubitka posla. U slučaju nesputane migracije radne snage, tačno je da će deo domaćeg stanovništva izgubiti posao, a ostali primati manje nadnice. Imigranti poseduju neke sposobnosti koje domaća radna snaga nema (konkurencija će ih prisiliti da se dodatno obučavaju). Međutim, ne radi se o igri sa nultim ishodom. Talentovani imigranti stvaraju inovacije koje otvaraju nova radna mesta i stvaraju nove grane, tako da gubici posla za domaće stanovništvo postoje samo u kratkom roku. U dugom roku svi su na dobitku. Imigracija je ključna za inovacije.

Iz ovih razloga je otvorenost zemlje za imigracije veoma bitna za vitalnost ekonomije, i ne bi je trebalo sprečavati i ograničavati, kao što to pokušava Dejvid Kameron.

Maršuta je malo duža ali solidarnost je ključ

Na društvenoj mreži Facebook otvorena je strana koja se bavi organizaciom studentskih protesta ove jeseni. O ovoj temi sam dosta pisao na Studentskom obrazovnom forumu.


Na pomenutoj strani nalazi se tekst koji daje informacije o protestima. Izdvojio bih dve stvari koje mislim da vrlo plastično oslikavaju političko opredeljenje i motivisanost organizatora protesta. Neki će reći da sam istrgao iz konteksta a ja tvrdim da sam izdvojio suštinu:

"Marsuta je malo duza, ali zabava ce biti velika."  i
"Medju studentima nema demokratije i preglasavanja, samo SOLIDARNOST!!"

Ekonomski zabavnik

Ovih dana, ponovo prelistavam Economics in One Lesson, Henry Hazlitt (1946). U ovoj knjizi ekonomski principi se na jednostavan i konzistentan način primenjuju na razne sfere javne politike i delovanja države. Iako je knjiga malo zastarela pa neke teme više nisu toliko aktuelne (barem ne u SAD - kod nas npr. ideja protekcionizma cveta), principi koje Hazlitt ističe su univerzalni i vanvremenski. Video koji sam postavio traje tri i po sata u okviru kojih razni profesori i istraživači razgovaraju o pojedinim poglavljima i temama knjige. Ukoliko vam je predugo da gledate ceo video, možete potražiti pojedinačne "epizode" na YouTube. 

Drugi video klip koji želim da podelim sa vama je desetominutno objašnjenje nastanka finansijske krize u svetu 2007. godine. Film se zove "Crisis of Credit": 

Meni je ovaj filmić bio vrlo značajan jer mi je pomogao da kao mlad i rovit student pobegnem na vreme od magle intervencionizma i linča nad slobodnim tržištem. Ovaj film jednostavno objašnjava mehanizam nastanka krize, iako ima propusta u faktorima koje naglašava kao ključne. Evo teksta Slaviše Tasića na Tržišnom rešenju u dva dela koji dobro objašnjava etimologiju međunarodnog finansijskog fijaska (prvi i drugi).

I na kraju "Fear the Boom and Bust", najorginalniji prikaz debate između austrijanaca i kejnzijanaca, odnosno verbalnog i ideološkog sukoba između Hajeka i Kejnza.

Kejnz, zvezda i faca na međunarodnoj sceni pojavljuje se dajući jednostavno rešenje za problem krize. Kada žurka nije dovoljno aktivna, ako se ljudi ne provode baš kao što su očekivali dolazi do nekoliko pojava. Prvo se javlja problem momaka na žurci, fino obučenih, sa životninjskim instiktom koji, iako to šteti ukupnoj atmosferi žurke, otimaju devojke (ili momke) jedni drugima, odvlače ih u sobe i razbijaju ukupnu aktivnost na žurci. Druga stvar koja se dešava je liquidity trap. Niko od prisutnih nije raspoložen da pije, jer je atmosfera trula pa mu je bezveze da bude jedini pijan i jedini da se provodi. Treće, nedostupnost pića retko teži da se smanji, jer je ta nedostupnost/nepristupačnost alkohola determinisana gužvom na žurci i rigidna je naniže. Po Kejnzu gužva oko stola sa pićem može samo da se poveća. Javlja se i problem neizvesnosti: ljudi nisu sigurni šta će se dogoditi ako baš oni krenu da piju da se provode, da li će ih drugi pratiti, da li će im uopšte biti lepo ili da neće možda ispasti glupi u društvu. 

E tu nastupa kejnzijanska intervencija. Jednostavan predlog - domaćin žurke mora na prevaru da sipa alkohol u piće, kako bi se gosti koji misle da piju samo punč napili i kako bi atmosfera cele žurka krenula da raste. On bi takođe trebalo da otrči do pojedinih, uobičajenih "party manijaka" i da im sipa čist alkohol direktno u čašu uz adekvatno potapšavanje po ramenu, kako bi ti manijaci svojim party aktivnostima podigli raspoloženje i aktivnost drugih gostiju.

Naravno posle ovakve intervencije dolazi samo do jedne stvari. Neverovatna žurka će možda divljati narednih sat-dva, ali posle toga dolazi neizbežan mamurluk. Nije to "anilamni instikt" već ljudi pokušavaju da se snađu u lošoj situaciji. Nije to "liquidity trap", već samo loše piće na lošem mestu koje ljudi jednostavno ne žele da piju (možda žele da rade nešto drugo na žurci). Nije to loša atmosfera nego prirodan proces cikličnog ljudskog raspoloženja za koje je potrebno da se loša žurka po neki put ohladi da bi sledeći put bilo hot in here... Hajek tvrdi da je dobro da ova žurka propadne kako bi sledeći domaćin znao šta da promeni, kako bi se sledeća žurka održala u pravo vreme, da ljudi ne moraju da piju nego da igraju Twister ili pevaju karaoke. Kad gazda stalno uleti sa dve flaše viskija jedino što dobijamo na kraju je da se svi navuku na alkohol i niko ne može da se provodi bez da se napije a jutarnji mamurluk ponovo mora da leči alkoholom da bi odagnao bol. I kao što video spot lepo kaže:

..."There's the boom and bust party cycle and good reasons to fear it,

     Blame low whiskey rates, no it's the animal spirit..."

Povratak u budućnost

Ovaj video je jedan pogleda na trenutni odnos Kine i SAD. Sa zaključkom filma se ne slažem, jer ne mislim da je Kineski dramatični rast večno održiv. Takođe ne mislim da je moguće gomilanje deviznih rezervi uz relativno mali rast kupovne moći običnih građana bez socijalnih tenzija. Možda se u Kini dogodi tranzicije sistema, koja bi podrazumevala tranzicionu recesiju. 

Što bi Lili iz serije "How I Met Your Mother" rekla, "Where's the poop Robin?". 

Ja pitam Where's the poop China? Nešto mi "ne miriše" u kineskom razvoju. Još nisam stvorio jasnu sliku i iskristalisao stav, ali mnogo je sitnih detalja koji me upućuju na ideju da Kina neće moći večno ovako. Rast će jednom morati da stane, recesija će jednom morati da zakuca i na kineska vrata. E kada se to desi, svi ćemo biti u dubiozi, mnogo većoj nego što je ova sada. No to nije glavna poruka ovog filma.

Ono što ova reklama pokušava da poruči je da SAD ne da neće moći večno da pozajmljuje pare za svoj deficit, i troši ih u stimuluse, medicare-ove i sl., nego će morati sa tom praksom da prestane već za par godina. O tome je pričao Harberger. Investitori su sebe zatvorili u začarani krug gde moraju da refinansiraju američki dug kako bi mogli da povrate investiciju. Ali će vremenom i oni moći da realociraju deo svojih investicija onda kada se ekonomije drugih zemalja "vrate na noge". Dolazi trenutak, ovaj video poručuje da je to vrlo blizu, kada SAD više neće moći da pozajmljuje veoma mnogo veoma jeftino. 

Kontrarevolucija

Kada je skorašnja ekonomska kriza uzela maha, 2008. godine, nije delovalo da će postojati različiti pristupi u ekonomskoj politici sa dve strane Atlantika. Međutim politička klima se u Britaniji promenila, mnogi su razlozi za to a slične tendencije se sada osećaju i u SAD. Još 11. maja, novi premijer, vođa konzervativaca Dejvid Kamerun, je preuzeo funkciju u Brtianiji i doveo najmlađeg ministra finansija u poslednjih 150 godina. Oštrog i pomalo tačerovskog Đorđa Ozborna. Na izborima u utorak, 2.11. u SAD republikanci su preuzeli preko 50 predstavničkih mesta u Kongresu i zamalo i većinu u Senatu.

The Economist

Međutim ekonomska politika u dve zemlje se sada veoma razlikuje a tako će i ostati bar do 2012 i novih predsedničkih izbora u SAD. Agenda republikanaca je da se stopira reforma zdravstva u SAD i smanji budžetski deficit, ali bez smene Obame drugi cilj će veoma teško biti ostvaren. Amerikanci imaju još nešto više od 300 milijardi dolara nepotrošenog obaminog stimulusa i u najboljem slučaju ga neće potrošiti. Deficit sa druge strane verovatno neće pasti ispod 6% GDP-a (if that) do sledećih izbora i novog predsednika (nadam se).

Posebno mi se svideo novi post koji je na svom blogu okačio Gary Becker. Osim skepticizma koji je pokazao prema američkom pristupu izlaska iz recesije posebno bih istakao:

"The unpleasant fact we economists have to face is that there is not strong evidence on the actual effects of governmental spending on employment and GDP. The usual claimed effects are generally based on predictions from highly imperfect theoretical models of the economy rather than from strong direct and clear evidence on the employment consequences of different fiscal stimuli."

Britanci svoju recesiju leče dramitičnim smanjenjem javne potrošnje. Plan je u naredne četiri godine do sledećih izbora, smanjivati javnu potrošnju u proseku za 1.5% GDP-a. Krajnji cilj je potpuno uklanjanje budžetskog deficita do 2014. Ambiciozni Ozborn ne odustaje od svoje usredsređene i snažne retorike.

Podaci pokazuju da je rast u trećem kvartalu 2010. brži nego što se predviđalo.

The rise in gross domestic product (GDP) in the three months to the end of September was significantly less than the 1.2 per cent surge earlier this year, but double the growth expected by most analysts. 

Biće veoma interesantno pratiti kakve će kratkoročne efekte dati jedna i druga politika. Dugoročno dajem glas Britaniji.

The Chancellor, George Osborne, said the third quarter figures were the best for that period since 1999.

"Just like the second quarter, the growth is broadly based and the lion's share is coming from the private sector," he said. 

"The Office for National Statistics believes that the underlying growth in the third quarter was 'broadly similar' to the strong second quarter. This gives me confidence that although global economic conditions remain choppy, a steady recovery is under way."