Vrlo često se u raspravi, ili bez povoda, raspali ideja da bi srpsko društvo, umesto raspomamljenog™ neoliberalnog kapitalizma, trebalo urediti u duhu skandinavske socijaldemokratije. O tome je, recimo, pisao gospodin Slobodan Vučetić, bivši predsednik Ustavnog suda SRJ, u svojoj kolumni pre skoro dva meseca:
08.10.2010, Blic
Međutim, ostaje da se odgovori na pitanje – kakva su iskustva najuspešnijih evropskih socijaldemokratija, posebno Švedske? Ovde treba identifikovati dva problema.
Prvo, naša predstava o Švedskoj kao o socijaldemokratskom raju je ostala nepromenjena godinama, dok se sama Švedska veoma menjala. Još su devedesetih, u vreme vlade konzervativnog Karla Bilta, uvedeni vaučeri u obrazovni sistem, a privatnici su počeli da pružaju zdravstvene usluge; penzije su delimilčno privatizovane, deregulisan je sektor energetike, maloprodaje, pošte, aerotransporta, televizije, i telekomunikacija. Švedska centralna banka je dobila samostalnost kako više ne bi bila u službi socijalne politike, javna potrošnja je za trećinu smanjena, a budžetski deficit preokrenut u suficit.
Bilt nije izdržao duže od jednog mandata kao premijer, ali su po povratku na vlast socijalisti nastavili započete protržišne reforme u blažem obliku. Šveđanima se politika smanjenja socijalne države ipak izgleda dopala, pa su pre mesec dana rešili da vladu desnog centra Frederika Reinfelta, koji je ponovo krenuo u obračun sa glomaznim socijalnim sistemom, nagrade drugim uzastopnim mandatom. To se nije desilo nijednom u poslednjih gotovo 80 godina, od kada su socijaldemokrate sa dva prekida vladale od 1932. do 2005.
Drugi problem je nešto delikatniji. Radi se o nesvesti po pitanju posledica koje ostaju posle uvođenja države blagostanja. Karl Bilt nije iz obesti u ideološkoj izmaglici rešio da reformiše društveno-ekonomski sistem, već ga je na to primorala teška privredna situacija.
Ali krenimo redom, od početka priče o švedskom ekonomskom napretku.
Sve do polovine 19. veka, Švedska je bila siromašna i zaostala država na rubu Evrope. Ljudi su se bavili poljoprivredom i u manjoj meri ekstrakcijom i preradom ruda. Privredni odnosi su bili esnafski uređeni, ograničeni brojnim zabranama i regulacijama. Nije bilo ozbiljnijeg privrednog rasta, a stanovništvo je napuštalo zemlju.
Stvari se bitno menjaju 50-ih i 60-ih godina (19. veka), kada su sprovedene duboke reforme. Uspostavljena je parlamentarna demokratija, odbačen je esnafski sistem, usvojeni su zakoni o slobodi preduzetništva i poslovnog udruživanja, postignuta je visoka mobilnost radne snage, i liberalizovano su kreditno tržište i spoljna trgovina.
Otvaranje privrede omogućilo je Švedskoj da, iako sa zakašnjenjem ulazi u trku, profitira od agrarne i industrijske revolucije koje su se odvijale u Evropi. Započeta je industrijalizacija i urbanizacija. Od danas 50 najvećih švedskih kompanija, njih 46 je osnovano do 1932. godine! – SAAB, Volvo, Ericsson, AGA, SKF, Dyno Nobel, Sandvik, Atlas Copco i td. Ove firme su formirane oko inovacija švedskih preduztnika. S obzirom na plitkost domaćeg tržišta, sve su bile okrenute izvozu. Ericsson je 1900. godine, na primer, izvozio 90% svoje proizvodnje. Pola veka pre nego što će početi da se trubi o predatorstvu multinacionalki, švedske kompanije su kako bi preživele na svetskom tržištu bile primorane da svoje kapacitete otvaraju i u drugim zemljama, i da posao daju i stranim radnicima.
Od 1860. do 1910. realne nadnice radnika u fabrikma su rasle po stopi od 25% po deceniji. Javni sektor je blago rastao, ali javna potrošnja nije prelazila preko 10%. Prosečna poreska stopa je iznosila 8%, dok je porez na dohodak bio svega 12-13%. Kako su preduzetnici najveći deo dohotka mogli da zadrže za sebe i reinvestiraju, privredu je karakterisala izuzetno visoka preduzimljivost i inovativnost, zbog čega je od poslednje evropske zabiti postala 4. najrazvijenija privreda sveta.
Ovaj laissez-faire sistem će se održati sve do dolaska socijaldemokrata na vlast 1932, ali i dve decenije kasnije u nešto izmenjenom obliku.
Dakle, iz teške bede Švedsku je izvukao laissez-faire, slobodno preduzetništvo, ne birokratska intervencija i društveno vlasništvo. Umesto socijalnog rasipanja i velikog državnog aparata, u švedskoj su u periodu uzleta dominirale visoke domaće i strane investicije, štednja i vladavina prava.
Šta se sa Švedskom desilo po usvajanju sistema „od kolevke do groba“ - u sledećem postu.
Sem Laissez fair, Švedsku je izvuklo i što je sarađivala, bila "neutralna", sa Hitlerom, i što je iz WWII izašla neoštećena, pa je izvozila gde je stigla..
ReplyDeleteneutralnost u ratu je svakako vise pomogla nego odmogla svedskoj. ali, procitajte i drugi deo bloga, gde se i to pominje :)
ReplyDelete