Odbrani novčanik!

Moj govor sa marša poreskih obveznika:

Dobar dan! Moje ime je Pavle Mihajlović i ekonomista sam u Fiskalnoj koaliciji. Ja sam, kao i svi vi poreski obveznik i ovde sam danas da ODBRANIM NOVČANIK!!! 

Kad građanin Srbije ustane ujutru i ode na posao, do 1 popodne radi za poreze i doprinose. Do pola 3 radi za PDV. A samo od pola 3 do 5 radi za sebe i svoju porodicu. Oni dovoljno vredni i srećni koji imaju posao, preko 2/3 svega što stvore, daju državi kroz poreze. 

Ali ni to ministrima nije dosta. Prošla i ova vlada zadužile su nas 12 milijardi evra. To je 6000 kilometara autoputa ili 5000 škola ili 200 mostova. Svaki građanin Srbije, pa i još nerođeno dete, zadužen je 2700 evra za javni dug. Danas kažem dosta! Dosta rasipanja našeg novca na  besmislene subvencije, visoke plate, korupciju, nabavke, prazne kase, gubitaše, raspale bolnice, drugare, agencije, dođem ti, lako ćemo... dosta je bilo visokih poreza, dosta je bilo gomilanja duga. 

Slobodan čovek ne sme da dopusti da drugi odlučuju umesto njega. Danas i ovde, prvi put u Srbiji, šaljemo poruku da hoćemo i možemo sami. Ne treba nam država da bude dadilja, treba nam čuvar i servis. Ne treba nam milostinja nego pravda i zakon isti za sve. Neću tuđe pare, hoću svoju šansu.  

Danas niste sami. Nova sloboda se rađa. Danas neki novi svet šeta. Pošaljimo poruku uspavanima. Glasno vikni ODBRANI NOVČANIK!

More Europe vs. Less Europe

Ovo je prvi panel sa skorašnjeg Free Market Road Show održanog na Ekonomskom fakultetu.

Srećan vam dan poreskog oslobođenja!

Tribine - Festival poreskih obveznika

Poslednja tribina na Festivalu poreskih obveznika, održana 7. juna u Domu omladine.
Panelisti:
- Tomislav Momirović (Generalni direktor, Mona Hotel Management)
- Bogdan Đurić (Partner, TPA Horwath Serbia)
- Dragoljub Rajić (Direktor, Unija poslodavaca Srbije)
Moderator: ja

Druga i glavna tribina na Festivalu poreskih obveznika, održana 6. juna u Domu omladine.
Panelisti:
- Miloš Nikolić (Predsednik, Libertarijanski klub - LibeK)
- Boris Begović (Profesor Pravnog fakulteta, Univerzitet u Beogradu)
- Mikulaš Dzurinda (Bivši premijer Slovačke)
- Matthew Elliot (The Taxpayers' Alliance)
Moderator: Suzana Trninić, novinarka B92

Prva tribina na Festivalu poreskih obveznika, održana 5. juna u Domu omladine.
Panelisti:
- Goran Jovanović (Asistent Fakulteta za medije i komunikacije)
- Petar Čekerevac (Izvršni direktor, LibeK)
- Aleksandar Novaković (Internet magazin Katalaksija)
- Duško Krsmanović (Doktorant prava i ekonomije, Univerzitet u Bolonji)
Moderator: Denis Kolundžija, novinar Dnevnika

DAUS program 2013/2014

Tribina Odbrani novčanik

Ovo je snimak druge od tri tribine koje su organizovane u okviru Festivala poreskih obveznika, početkom meseca. Traje malo duže ali verujem da uz kafu i dovoljno strpljenja može mnogo toga zanimljivog da se čuje. Posebno mi je bilo zanimljivo izlaganje gospodina Dzurinde, bivšeg premijer Slovačke, koji približava teorijska razglabanja političkoj realnosti.

Rast kamata bi lasirao krizu javnog duga u Srbiji

Dok se veliki bankari i investitori motaju oko Feda, čekajući da vide da li će QE beskonačno biti nastavljen, u Srbiji se mere štednje svode na, umesto planiranih 3.6% BDP, spuštanje deficita budžeta sa 7% na 5%. Dakle, nastavlja se dobro opraobana i uvežbana politika državnog rasipanja, jakog dinara, pumpanja privatne potrošnje i uvoza. Niko ne razmišlja o perspektivi u nerednih nekoliko godina. 

Fed je već više od godinu vodio politiku kupovine oko 80 milijardi dolara obveznica i hartija mesečno, pumpajući bilanse banaka i otkupljujući pogrešne odluke investitora. Fed i ECB su u poslednjih 3 godine upumpale preko 5-6 hiljada milijardi evra svežeg novca u finansijski sistem. To nije pomoglo preterano oporavku privrede, ali je spustilo kamate na javni dug. Tako je i prinos na javni dug Srbije, i pored loše perspektive, pao gotovo 3%. 

Važna stvar, kada jednom dođe do rasta kamata i prinosa na dug, kada Fed prestane da štampa ko lud, Srbiju čeka kriza javnog duga. Ako nešto odmah ne promenimo, nikada nećemo vratiti dug. Jer sada imamo politiku da novim dugom otplatimo stari. Šta se dešava kada je novi dug 2, ili 3 puta skuplji? U ministarstvu finansija očigledno nema odgovora na ovo pitanje.

Državno školstvo i loši podsticaji

I slepac može da vidi da u srbijanskom sistemu obrazovanja ima mnogo problema. Skoro se u Subotici desilo da su iz tehničke škole izbačena dva učenika koja su osvojila prvo mesto na međunarodnom takmičenju u pravljenju android aplikacija, zato što su imali previše izostanaka. Da sve bude još grđe, njima je obećano da te 4 nedelje pred takmičenje ne moraju da dolaze u školu već da mogu da se posvete samo nejmu, samo bih ih onda dočekao hladan tuš. Momci su se prebacili u drugu tehničku školu i siguran sam da će je završiti u roku. 

Prvo pitanje koje se postavlja je da li je sistem obrazovanja u Srbiji ali i uopšte u svetu, adekvatan, naročito za IT? Sigurno nije - veliki broj ljudi koji su napravili čudo u toj grani nisu zaršili fakultet nego su se posvetili biznisu i uspeli su da promene naš svet, primer Bila Gejtsa je samo najpoznatiji. Tu je i Peter Thiel koji je odlučio da dodeli grantove od 100 000 USD mladim preduzetnicima koji se odluče da napuste fakultete. Kada se u nas povela rasprava o Strategiji obrazovanja 2020. direktor novosadskog ICT klastera Milan Šolaja je rekao da je bolje da se u srednjim školama ukine informatika nego da postoji u ovakvom formatu. 

Drugo pitanje, koje se nastavlja na ono prethodno produbljujući probleme, jeste da li bi ovaj slučaj izbacivanja mogao da se desi u nekoj privatnoj školi / fakultetu, ili bi ova dvojica mladih ljudi imala potpuno drugačiji tretman (u pozitivnom smislu)? Ja mislim da bi u tom slučaju oni bili nagrađeni a ne kažnjeni. To pokazuje koliko je postojeći sistem državnog obrazovanja uništio podsticaje ljudi zaposlenih u sistemu obrazovanja, i da je hitna vaučerizacija sistema neophodna da bi se ponovo stvorili adekvatni podsticaji.

Pijaca je merilo života

Uz jutarnju kafu naleteo sam na tekst koji ilustruje novo istraživanje o značaju pijaca i buvljaka u srpskoj ekonomiji. Procena broja ljudi koji rade na pijacama skočila je sa 120 na 150 hiljada u psolednje 3 godine. Dakle oko 10% ljudi iz privatnog sektora danas radi na pijacama i buvljacima. Veliki broj ekonomista, privredna komora i slični "privrednici" bez dana rada u malom, privatnom sektoru, smatraju da bi problemi javnih finansija, PIO fonda, zdravstva, gladnih u Etiopiji, mogli da se reše samo kada bi se uterao porez sivoj zoni.

Važno je razumeti dve stvari kada o ovome govorimo. Prvo, ljudi koji rade u sivoj zoni nisu zli, antipatriote ili sl., već posluju izvan sistema zato što je legalno poslovanje preskupo. Drugo, ako je 30 hiljada ljudi neto našlo svoje utočište na pijacama i buvljacima, nekon što ih je kriza pritisla gubitkom posla ili para u novčaniku, svako uterivanje poreza bi prvo pogodilo te ljude. Nakon toga verovatno i dobar deo ostalih bi morao da prestane da se bavi prodajom na tezgama. Da li vam znači više dodatnih par stotina miliona evra poreskih prihoda, koje država i onako često spiska na neviđene gluposti, ili vam je draže 50.000 radnih mesta koja se neće izgubiti na pijacama? Meni ovo drugo svakako.

Razumem ljude iz privredne komere koji prosto lobiraju da bi ugušili konkurenciju koja ne mora da plaća poreze. Razumem i akademske ekonomiste, oni mogu da kažu šta god žele bez ikakve odgovornosti ili posledica po njihove novčanike, ako gomila ljudi prestane da iznosi robu na tezge. A vi bi morali da razumete šta bi jedan tezgaroš morao da plati ako se uključi u sistem. Prvo, veliko je pitanje je da li bi uopšte pravno mogli da iskombinuju da prodaju robu bez formalne firme i zaposlenja. Najjeftinija opcija je otvaranje agencije za promet robom što prodavca košta paušalni porez koji se kreće u rangu od 12 do 25 hiljada dinara mesečno. Pritom treba računati da se na tezgama po pijacama već plaća zakup. Dakle rezultat bi bio da se desetinama hiljada ljudi koji rade na pijacama i buvljacima za 300-400 evra, više ne bi isplatilo da izlaze iz kreveta. Plaćanje PDV bi retko bila opcija, jer je promet od 8 miliona zaista visok za tezgu.

Država bi mogla da prihoduje 100 do 200 miliona evra godišnje, što ne pravi ama baš nikakvu posebnu razliku na skoro 10 milijardi rashoda centralne vlasti. Cena bi bila desetine hiljada novih nezaposlenih. Po meni mnogo bolja alternativa da se poslovanje pojeftini što više, da se ljudima omogući da rade bez uključivanja u sistem penzionog osiguranja, da se ne plaća porez na platu, autorski honorar, kapitalnu dobit, nego jedinstveni flat-tax porez na dohodak, isti za sve. Dodatno da se ukine minimalac, barem za određena zanimanja, da se ukinu takse, besmislene kazne, SOKOJ i sl. opterećenja malog biznisa. Kada država postane trošak od 20% mnogima iz sive zone bi se isplatilo da se uključe u legalno poslovanje. Dugoročno ovo je mnogo bolje i za ekonomiju i za poreske prihode. 

Koliko nas je koštao PUPS

Penzioni sistem svakako je najveća crna rupa u javnim finansijama. Međutim, iako su problemi mnogo širi od ovog posta, situacija svakako ne bi bila toliko loša danas, da nije bilo pogrešnih poteza pre 5 godina. Prvo je u jedva formiranoj manjinskoj vladi, PUPS izboksovao vanredno povećanje penzija u januaru 2008. godine. Nakon toga je PUPS kao uslov ulaska u većinsku vladu 2008. godine tražio novo povećanje. Mogli su iz delegacije MMF da dube na trepavicama, Krkobabić senior-senior nije hteo da odstupi ni milimetar od koalicionog sporazuma. Tako su penzije rasle u januaru 2008. za 12% a u oktobru iste godine još 14.3% (10% vanredno + prilagođavanje po švajcarskoj formuli)

Za manje godinu dana (Jan.-Okt. 2008), prosečna penzija je skolčila za 30%, sa 16.700 RSD na 21.700 RSD. To je potpuno nezamisliva i nerazumna brojka, pogotovo u trenutku kada ceo svet ulazi u veoma ozbiljnu recesiju. Kao posledica, došlo je do naglog skoka ukupnog troška penzija u 2009. godini i rasta udela penzija u BDP. Međutim, važno je i to da jednom podignute penzije, ako se nikada ne smanjuju, dugoročno podižu keš troškove penzija. 

Prethodna tabela sadrži podatke sa mojim procenama ukupnih keš troškova penzija (koliko se zapravo isplati novca na račun penzionera), kao i udela u BDP. Vidimo da su troškovi penzija naglo skočili u odnosu na 2007. godinu a da je udeo penzija u BDP skočio za oko 2% BDP. 

Koliko je koštao PUPS?

Zanimljivo je pogledati koliko je zapravo koštalo uključivanje ove partije u Vladu. Uzeo sam da uporedim stvarne troškove penzija i troškove koji bi se verovatno ostvarili da nije bilo vanrednog podizanja penzija.  Rezultat pokazuje da smo od početka 2008. godine pa do danas, dodatno potrošili oko evra 670 miliona evra godišnje za ispunjenje zahteva PUPS.

Da ne objašnjavam ceo mehanizam prilagođavanja penzija, a ni šta sam sve predpostavio za isti period u durgom redu, poenta je da bi po zakonu penzije trebale da se usklade nešto ispod rasta cena u prethodnih 6 meseci svakog aprila i oktobra. Dakle razlika između prvog i drugog reda je u tome što je u prvom ispoštovan PUPS a u drugom zakon. Time možemo da procenimo koliko su zapravo koštala dva vanredna povećanja od 10% u 2008. godini. Dakle, PUPS nas je koštao pola milijarde evra u 2008. godini i to tada, u sred ekspanzije i visokog rasta, nije delovalo skupo. Međutim, posle 5 godina krize i prazne državne kase, računi su se nakupili do 4,1 milijarde evra. Najtužnije od svega, svaki i poslednji dinar za ova povećanja finansiran je iz duga.

Stezanje kaiša ili bankrot

Javne finansije Srbije su u izuzetno lošoj poziciji. Ukoliko se brze i efikasne mere smanjenja javnih rashoda ne preduzmu odmah, ozbiljno nam preti kriza javnog duga. Ova godina je poprilično izgbuljena za ozbiljnu fiskalnu konsolidaciju i značajno smanjenje deficita. Ipak, potrebne su teške odluke, odmah!

Kada je krajem prošle godine Ministarstvo finansija donelo fiskalnu strategiju za 2013. godinu, na famfare je objavljeno kako će deficit biti upola manji nego lani, na nivou 3.6% BDP. Međutim, već nakon par meseci postalo je jasno da od tog plana nema ništa (isto sam i ja govorio u novembru). Poreski prihodi su podbacili plan za oko 40 milijardi dinara u prva četiri meseca. U sadašnjim uslovima i ako se ništa ne promeni, Fiskalni savet procenjuje da bi javni prihodi trebalo da podbace oko 80, a javni rashodi prebace za oko 20 milijardi dinara. Dakle, ako je planirani deficit bio 121,1 milijardu dinara, onda je realna vrednost do kraja godine, kako sada stvari stoje, oko 220 milijardi dinara. To je nešto manje od 2 milijarde evra ili između 6 i 6,5% BDP - dakle duplo više od plana. Pod tim uslovima javni dug bi ove godine mogao da dostigne 67% BDP.

Više nije pitanje da li treba štedeti i smanjivati javnu potrošnju, već je samo pitanje koliko. Koliko u narendih pola godina a koliko narednih godina? Ako se dogodi situacija da troškovi kamate toliko narastu da budu viši od ukupnog deficita, gotovo da nema povratka sa puta za bankrot. Za to je ova godina poslednja, u kojoj može da se stisne kočnica i izbegne taj scenario. Ušteda koja nam je potrebna u narednih 6 meseci kako bi se 2013. koliko, toliko spasila je oko pola milijarde evra.

Ključno je razumeti da bez teških političkih odluka vezano za penzije i plate, nema šanse za potrebne uštede. Restrukturiranje javnih preduzeća ne može dati značajne razultate u ovoj godini iz prostih razloga što je za to potreban proces stečaja i/ili privatizacije koji traži mesece, a dobar deo troška subvencija je već otišao u prvih pola godine. Moguće je suspendovati kapitalne projekte, ali samo one koje država samostalno finansira, koji su pritom manji, dok se oni iz kredita obavezani ugovorima i rokovima. Smanjivanje plata u upravi ili funkcionerima samo su kozmetičke i populističke mere koje ne mogu doneti više od par desetina miliona evra ušteda. Otpuštanja u javnom sektoru takođe ne donose trenutne uštede, već zapravo trošak, zbog troškova otpremnina. Reforma drugih delova javnog sektora, mada nasušno potrebne i hitne, takođe ne mogu dati uštede u kratkom roku.

 Sa druge strane, ostaje prostor za eventualno podizanje niže stope PDV, ili poreza na profit (mada je on već podignut početkom godine na 15%). Ipak, ministarstvo finansija mora biti svesno da su porezi već previsoki i da dodatno podizanje može dovesti do pada prihoda zbog pada prometa, baš kao što se desilo sa prihodima od akciza na alkohol i cigarete. Sve prethodne mere, zavisno od njihove kombinacije, mogu doneti najviše pola potrebnih ušteda. Ostatak je jedino moguć kroz smanjivanje ukupnog fonda plata i penzija. Zavisno od drugih mera, verovatno je neophodno smanjiti fond plata za desetak procenata a fond penzija za 5% do 7% kako bi se deficit do kraja godine spustio na oko 4.5% BDP.

Sve prethodne mere treba razmotriti u svetlu dugoročnijeg (barem trogodišnjeg) plana fiskalne konsolidacije koji bi trebalo da eliminiše budžetski deficit u narednih dve do tri godine.  Svako smanjivanje plata i penzija značajno olakšava smanjivanje deficita u narednom periodu. Za dugoročnu održivost javnih finansija potrebno je izvršiti parametarsku reformu penzionog sistema, koja bi podrazumevala podizanje starosne granice za penzionisanje i njeno izjednačavanje za oba pola. Moraju se poslati u stečaj, privatizovati ili ugasiti sva preduzeća u restrukturiranju. Mora se smanjiti administrativni aparat kroz ukidanje sektora, agencija i otpuštanja. Obrazovanje i zdravstvo se mora reformisati uz veću efikasnost i, opet, otpuštanje viškova. Takođe potrebno je suzbijanje sive ekonomije, ukidanje paušalnog oporezivanja, bolja i pravedna naplata poreza.

Međutim to je neophodno za preživljavanje u narednih par godina. Za ekonomski boljitak građana, uz prethodne mere potrebna je i vladavina prava, koja podrazumeva primenljive zakone, efikasno sudstvo, zaštitu privatne svojine, odustvo korupcije, malo regulatorno okruženje, efikasnu i nepristrasnu administraciju.  Samo uz širok spektar tržišnih reformi, Srbija može da se vrati na put boljitka, u protivnom, pogotovo ako ne smanjimo deficit ove godine, preti nam bankrot. 

Tekst je originalno objavljen u Nedeljnom izdanju novosadskog Dnevnika.

Marš poreskih obveznika

Danas je održan prvi Marš poreskih obveznika u Srbiji. Time je završen Festival poreskih obveznika u dosta dobrom duhu i veoma uspešno. Pogledajte izveštaj sa mašra. Po slobodnoj proceni bilo nas je oko 300. 

Pop ekonomija, poslednja epizoda

Epizoda 8: Javni dug

Altiparmakov o merama štednje

Član Fiskalnog saveta Nikola Altiparmakov u Politici predlaže smanjenje plata u javnom sektoru i penzija za oko 5-6 procenata kako bi se izbegla kriza javnog duga i realno/nominalno smanjenje u budućnosti. Računica je prosta i jasna, kada 3/4 budžeta ide na plate i penzije jedini način da se značajno smanji potrošnja da se dugoročno ograniči rast ove dve stavke. Dakle moraju se gađati plate i penzije ako želimo da izbegnemo bankrot. 

Dođite na marš!

Tekst u Dnevniku

U novosadskom Dnevniku je izašao tekst o Maršu poreskih obveznika, za koji sam dao kraću izjavu vezano za fiskalnu kulturu i Srbiji i istoriju državnih poreza kod nas. Nažalost, nismo mogli da ulazimo dublje u tematiku koja je stvarno jako interesantna, obavezujem se stoga da ću više pisati o tome na blogu, naročito o državnim monopolima i embrionu shvatanja da vlast treba da zbog poreza polaže račune građanstvu u XIX veku. Naravno. Koristim i priliku da vas sve pozovem da dođete na Marš. Tekst prenosim ispod u celosti:

Одбрана новчаника и последњи дани

Ажурирано пре 1 час 23 минуте

- И данас половину цене бензина и дизела чини пореско оптерећење акциза плус ПДВ, али нисам сигуран да је то познато већини грађана – указује Гајић у разговору за „Дневник“

• 

Enlarge

Само две ствари, тврде Американци, не дају се избећи: смрт и плаћање пореза; у ту неумитност својевремено се, хм, сасвим добро уверио и Ал Капоне. И поред тога што и данас има оних који покушавају да избегну плаћање пореза, а у томе су кудикамо успешнији од легендарног чикашког мафијаша, за америчко друштво плаћање пореза представља испуњавање законске па и грађанске дужности. То се не доводи у питање, као ни потреба да се државне услуге финансирају захваљујући порезима.

Али јавна расправа о пореским стопама, као и томе које је све услуге држава уопште дужна да сервисира, траје колико и саме Сједињене Државе. Ако се избори не добијају увек због модела фискалне политике, порези су одвајкада једна од кључних тема у кампањама. Колико год да Американци брину о томе колико им се узима, и како им се узето троши, још мање не толеришу злоупотребе. Од свих афера које се у последње време тичу, посредно или непосредно, Беле куће, житељи САД су најосетљивији када је реч о сумњама да је било политичких притисака на порезнике – да су, наводно, посебно „обрадили“ пријаве које су поднеле разне групе блиске Републиканској странци.

У Србији, пак, тешко да су само смрт и порези неизбежни, и ту би свако имао шта да допише. Али, сагласност неусумљиво постоји око тога да о порезима, пореским стопама, па и о јавним расходима – о томе где се и како троши новац убран од пореза – у јавности једва говори. За странке се никад није гласало због њихових програма фискалне политике, али, за нас нимало парадоскално, вођење фискалне политике у великој мери се руководи процењеним расположењем бирача. Тако бива да укидање једног намета у јавности изазове еуфорију, која је у стању да потпуно заглуши здраворазумско питање: шта је ту добро ако ће због укидања једног намета недостатак прихода морати да буде надомештен захватањем у ионако празан буyет. А грађани само знају за то да он има да буде пун, јер очекују да буду серивисиране све услуге на које се држава обавезала. За шта углавном, у недостатку прихода, мора да се задужује.

За економисту Михаила Гајића нема дилеме да  је знање грађана о порезима и јавним финансијама на интуитивном нивоу – знају тек да држава има трошкове и да некако мора да их покрије. Са друге стране, истиче Гајић, о самој процедури доношења пореских закона или о томе какви су им реални ефекти, не знају ништа.

– Сећате ли се својевременог бојкота бензинских пумпи? Организатори тог протеста су веровали да су за високу цену горива криве пумпаyије, а заправо је бензин поскупео због повећања акциза. Па и данас половину цене бензина и дизела чини пореско оптерећење акциза плус ПДВ, али нисам сигуран да је то познато већини грађана – указује Гајић у разговору за „Дневник“.

У Србији је, истиче наш саговорник, пореска политика додатно конфузна, па су тако често оправдања за увођење нелогична, што све додатно збуњује: држава уводи акцизе на дуван и бензин да би се исправиле негативне екстерналије, тј. већи трошкови лечења пушача и заштитила животна средина, а заправо новац од акциза не иде на рачуне с посебном наменом, него директно у буyет, одакле опет највише одлазе на плате и пензије.

Историјски гледано, високи порези били су међу разлозима за отпочињање и Америчке и Српске револуције. Друштвене и политичке реформе у наредна два века у Србији, међутим, нису биле толико дубоке да би данас моли да сведочимо далеко израженијој свести о суверености грађана, уместо реминисценцијама на подаништво и плаћање харача из колективног памћења о турским временима.

– Грађани у Србији не гласају за партије због њиховог политичког програма, него из других разлога, политичари су тога свесни па се сходно томе и понашају – оцењује Михаило Гајић. – Кад се том дода низак ниво заинтересованости људи, али и познавања основа економских постулата, то омогућава да транспарентост државних финансија остане јако ниска, упркос настојањима појединих организација, незваничних контролора власти, да то промене.

Али то не значи и да „контролори” од тога одустају. У „савршеном“ тајмингу за суочавање грађана с ненаученим лекцијама – дакле, у тренутку када су се поново упалили аларми који упозоравају на могући банкрот државе, превелики јавни дуг и зјапећи буyетски дефицит и након новог пакета пореских закона, група организација окупљених у Фискалну коалицију организује манифестацију без преседана у Србији: Фестивал пореских обвезника, који се од 5. до 8. јуна одржава у Београду.

– Главна мисија Фестивала пореских обвезника је да својим јавним акцијама, током отворених трибина у Дому омладине и уличним акцијама у разговору са грађанима, пошаљемо нову врсту поруке о односу државе према нама – објашњава Милош Николић, председник Либертаријанског клуба (Либек), једног од организатора манифестације. – Желимо да поставимо питање свим бившим, тренутним и будућим политичарима на јавној функцији на који начин управљају нашим заједничким новчаником и колико нас коштају њихове грешке.

Николић у разговору за „Дневник“ примећује да су грађани данас у одређеној мери оправдано сумњичави према новим иницијативама јер су засићени обећањима и плановима којим су им политичари стварали краткорочне илизује, док су их дугорочно погубно навикли на статус угрожених посматрача чија судбина зависи од истих тих политичара. Илузије скупо коштају, напомиње, и стога морамо на време да направимо преглед стања, да сутра не би било касно јер нас околности терају на то.

– Дугорочно, наша мисија је изградња нове фискалне културе, која би с једне стране подразумевала слободније друштво, односно грађане који могу без великих ограничења да планирају како ће користити своју зараду и, с друге стране, друштво одговорности које ће стално пропитивати владу како се она опходи према њиховом приватном новчанику.

У Повељи пореских обвезника, која је отворена за потписивање на сајту Фестивала одбраниновцаник.рс , од Владе Србије захтева се мање опорезивање, смањење јавне потрошње и мање задуживање.

– Високи порези против којих устајемо – истиче Николић – само су споља видљиви симптом дубљих узрока: озбиљног дефицита и некотролисане јавне потрошње која га продубљује. Влада мора много више да се позабави расходном страном буyета – да ли је оправдана оволика јавна потрошња, па да онда разговарамо о приходној страни, односно, о порезима и акцизама који, уз инфлацију, најоштрије погађају новчаник грађана.

Денис Колунџија

Марш пореских обвезника

Кључни догађај током Фестивала планиран је за последњи дан (субота) када ће бити организован Марш пореских обвезника. Биће то скуп без партијских или идеолошких предзнака, скуп забринутих грађана који ће стати иза захтева изнетих у Повељи пореских обвезника и које неће мрзети да прошетају и тиме искажу свој протест против неодговорности, наводи Милош Николић.