Bebe protiv EU

U ova doba kada je tema dana naše dobijanje statusa kandidata za Evropsku Uniju, meni pada na pamet koliko zapravo prosečno (pa i natprosečno) obrazovan stanovnik Srbije poznaje EU. Mislim da bi neka anketa prikazala jako poražavajuće rezultate (nalik onoj koju je sprovela prof Dubravka Stojanović, koja je pokazala da većina ispitanika nije znala u kom veku se odigrala kosovska bitka, a značajan procenat je mislio da su se tamo borili Srbi protiv Albanaca). Fascinantno mi je to da je veoma rasprostranjeno ovakvo neznanje ne samo među onima koji su protiv EU, nego i među njenim najvatrenijim zagovornicima.

Zahvalnost za ovaj tekst dugujem GSP Beograd - pre neki dan su tramvaji stali nasred Bulevara pa sam kući morao da se vraćam trolom, prevozom koji inače izbegavam. Tamo sam zatekao reklame neke kampanje za povećanje nataliteta i borbe protiv bele kuge - imala je jako simpatičan naziv. Pored kupovine inkubatora, ova pokretači ove inicijative traže i ukidanje oprezivanja hrane za bebe, pelena i druge dečije opreme tj smanjivanje stope PDV-a na 0%. Ono što mi je ovde interesantno je to da je jedan od inicijatora pokreta Fond B92, naše medijske kuće koja je najglasnija u propagiranju evroatlantskih integracija i evropskih vrednosti, a najviši akcenat stavlja na uvođenje Srbije u EU. Dakle, moglo bi se reći da su se specijalizovali u tom polju. Međutim, ukoliko se pogledaju pravila EU vezana za indirektno oporezivanje, još od prvog predloga za uvođenje PDV-a kao osnovnog indirektnog poreza 1963. od strane ekspertske komisije EK, videćete da je ovaj zahtev zapravo PROTIVAN evropskim pravilima i moglo bi se reći da je tako ''antievropski''. Naime, u EU sve zemlje imaju pravo da same odaberu svoju visinu stope PDV-a, ali ona ne sme biti manja od 15% ili veća od 25%. Zemlje članice imaju pravo da imaju i dve stope oporezivanja, ali ta druga niža stopa ne sme biti manja od 5% (zemlje takođe biraju na koje proizvode će se ova manja stopa i primenjivati). Međutim, na veliko protivljenje Velike Britanije i još nekih zemalja npr Irske, koje neke proizvode kao ovde problematičnu bebi opremu i knjige, Evropska Komisija je odlučila da zemlje mogu da nastave da koriste niže stope PDV-a na artikle ukoliko je njihova stopa bila niža i pre 1993. i stvaranja Jedinstvenog tržišta. Tako se još uvek u Velikoj Britaniji ne plaća taj porez na ''baby wear'', dok se u ostalim zemljama plaća, ali po sniženoj stopi.

Problem sa ovom srpskom inicijativom je u tome što Srbija nije imala sistem PDV-a 1993. te stoga ne može ni imati mogućnost da ukine plaćanje PDV-a na opremu za bebe, barem ukoliko bude želela da ikada postane članica Evropske Unije. Ukoliko Srbija to hoće, ona mora da igra po pravilima koja su propisana, a ako neće da ih poštuje EU je jednostavno neće primiti. Simple as that. U našem slučaju, stopa poreza može da se smanji na minimalnih 5% ali niže od toga ili da se skroz ukine, ne može. Ali to je već problem za naše nedovoljno upoznate evroentuzijaste koji se zalažu istovremeno i za povećanje nataliteta.

Nazad u klupe

Retke su glupe stvari kao senzacionalistički izveštaji novinara da je dinar na istorijskom minimumu. To smo čulu previše puta da bi bila samo opaska nekog neukog izveštača. Jednako bi glupo bilo žaliti se što raste temperatura vode u loncu koji stoji na uključenoj ringli. 

Srpska ekonomija ima stalni spoljnotrgovinski deficit i višu stopu inflacije nego zemlje evrozone. To su ključna dva izvora pritiska na depresijaciju domaće valute odnosno rast kursa evra. Mada se posle rast kursa vraća kao bumerang i pokreće inflatornu spiralu, pre svega u uvoznom sektoru. Jasno je da viša inflacija u zemlji nego u evrozoni znači da dinar gubi vrednost i da evro mora relativno da poraste - kurs evra apresira.

Trgovinski deficit podrazumeva da izvozimo manje vrednosti nego što uvozimo. To znači da prihodi u evrima koje dobijemo od stranaca nisu dovoljni da porkiju naše ukupne rashode na strana dobra i usluge. Taj deficit se pokriva prilivom kapitala (doznake, privatizacija, prodaja preduzeća strancima, zaduživanje, druge strane investicije, donacije itd.). Radi ilustracije, zamislite primer firme koja pozajmi 10 miliona evra za podizanje fabrike. Deo novca direktno ode u inostranstvo za kupovinu stranih mašina, komad se podeli kroz plate i dohotke izvođača koji deo troše na strana dobra. Dakle, 10 miliona evra ušlo, većina izašla, na nuli smo. Međutim, kada dođe na naplatu prva desetogodišnja rata kredita, firma mora da ode kod menjača i otkupi milion evra da bi isplatila ratu banci. To je milion evra koji se povuče sa tržišta novca smanjuje ukupnu količinu evra u opticaju, podiže vrednost evra (ima ga manje) i kurs ide gore da ispegla neravnotežu. I tako deset godina do potpune isplate kredite. Sa druge strane kad domaći poljoprivrednik izveze 500t pšenice za 150.000 evra to je devizni priliv koji se menja na tržištu novca za dinare. Ti dinari se ponovo vraćaju u evre kada kupujemo Sony televizor. I tu se priča završava, 1 evra izvoza pokriva 1 evro uvoza. Fundamentalna razlika između trgovinskih i kapitalnih priliva je sledeća: trgovinksi priliv ne mora da se vrati, kapitalni, delom, mora pa tako imaju različite uticaje na tržište novca, odnosno tražnju za devizama. Kada se u zemlju uveze više proizvoda i suluga nego što se izveze, traži se više evra nego što se nudi, kako bi se evrima direktno platila strana roba ili da se vrati pozajmljeni kapital koji je finansirao kupovinu. 

Da zaključim, zemlja koja ima stalni trgovinski deficit i relativno višu inflaciju u režimo fleksibilnog kursa mora osetiti rast kursa strane valute. Potpuno je normalno da dinar svakih par meseci bude na istorijskom minimumu u odnosu na evro jer u našim uslovima to je jedini mogući ishod platnobilansnih kretanja. Ako stalno kupujemo više evra nego što ga ima na domaćem deviznom tržitšu to evro čini oskudnijim i njegovi vlasnici mogu da traže više za prodaju. Od uvođenja evra do danas, kurs evra je porastao skoro 100% (obrnuto, dinar je izgubio 50% vrednosti relativno prema evru). I taj trend će se nastaviti sve dok imamo visoku inflaciju i spoljnotrgovinski deficit.  

Preko medija ovih dana, svako malo se može čuti jadikovanje zbog pada vrednosti dinara tj. rasta kursa evra. Upravo sam slušao Miloša Bugarina u emisiji B92 "Između dve vatre" koji kaže: U oktobru prošle godine, evro je bio 101,5 dinara, a danas je jedan evro 110,1 dinar što je povećanje od 8.7%." Naravno, usledio je poziv da se očuva stabilnost kursa. Da promene kursa bole uvoznike i domaće preduzetnike potvrdio je Veselin Jevrosimović, vlasnik kompanije ComTrade, sa idejom da špekulante treba uhapsiti. 

Javnost stalno kuka kako evro previše raste a to je samo prirodna posledica odnosa domaće proizvodnje i potrošnje, štednje i investicija.

Jedini načini da evro ne fluktuira je uvođenje fiksnog kursa ili valutnog odbora. Suština je da svaki sistem ima prednosti i mana. Pošto smo izabrali fleksibilni kurs (nominalna prilagođavanja), evro će stalno da skače jer imamo visoku inflaciju i spoljnotrgovinski deficit. Da imamo fiksni kurs, pojeli bismo devizne rezerve a potom bi bili otvoreni za špekulativne napade. U valutnom odboru, očuvanje fiksirane vrednosti evra u doba svetske krize značila bi presušivanje kapitala, nagli rast nezaposlenosti i pad plata (realna prilagođavanja). Ako stalno trošiš više nego što zaradiš onda je normalno što to negde moraš i da platiš jer od prilagođavanja   ne može da se pobegne.

Standup economist

Ekonomija je jedno veliko.... Zar nije zabavno!

Iracionalnost političkog procesa

Prenosim vam jedno veoma interesantno predavanje koje se bavi razumnom nezainteresovanošću političara i glasača za racionalnim političkim odlukama. Predavač, Michael Huemer, filozof, proširuje koncept rational ignorance koji je Brayan Caplan popularizovao u svojoj knjizi "The Myth of the Rational Voter", na širi kontekst javne politike pokazujući kako politikči proces ima inherentnu tendenciju da dovodi do neracionalnih i pogrešnih političkih odluka.

Zabluda korisnog zemljotresa

Evo kako izgleda Japan godinu dana nakon zemljotresa. I još malo slika pre i posle zemljotresa i cunamija. Godinu dana ekonomskog rasta da bi na kraju cela zemlja bila na istom mestu gde je bila (mada ne deluju svi delovi potpuno renovinari). Ova slika govori više od hiljada reči, mada ukoliko vas zanima pisao sam o Japanu i zemljotresu u radu o zabludi slomljenog prozora. Voleo bih kada bi Lary Summers prokomentarisao ove slike.

Bitna lekcija iz finansijske istorije

"Financial history kinda' helps hear... Because it makes you aware that the bubble will always burst and the greed will always switch into fear at some point. And when it does so, it will do so very dramatically."

Niall Ferguson, intervju u okviru serijala "The Conversation with history"  

Preduzetništvo, inovacije i kriza

Dugo već slušamo kako se većina evropskih i svetskih političara kune u to da će oni kroz državnu potrošnju da izvuku svoje zemlje i ceo svet iz ekonomske krize i recesije. Hiljade milijardi dolara, evra i ostalih valuta su nemilice potrošene, ali bez pravih rezultata. Koliko ja vidim, problem u državnom stimulusu je u tome što on leči posledicu istim uzrokom. Jedino što je dosada kroz istoriju uspevalo da pobedi ciklična kretanja ekonomije i da iz recesije pokrene privrednu ekspanziju su inovacije. Upotreba vatre, parna mašina, motor na unutrašnje sagorevanje, stoni računar... bilo koji od ovih izuma je promenio na bolje svet u kome živimo. Šumpeter je taj čin stvaranja inovacija od strane preduzetnika nazvao ''kreativnom destrukcijom'' jer su one uništavale do tada postojeće obrasce privređivanja i stvarale nove. Ovde ću da prikažem jedan primer kako je jedna ''luda'' ideja jednog čoveka stvorila potpuno novu industriju u Africi, koja zapošljava oko 10 000 ljudi.

''Naše gore list'' Dušan Vasiljević je 1980-ih iz Australije otišao u Južnu Afriku tražeći nove prilike za posao, i tamo je pokrenuo piljarnicu. Posao mu je krenuo, ali ne baš najbolje i on je odlučio da potraži neko unosnije zanimanje. U to vreme se razrešavala kriza oko Namibije, koja je bila pod okupacijom Južnoafričke Unije i tada su se završavali pregovori oko njene nezavisnosti koja je ostvarena 1990. Vasiljević je na krajnjem jugu zemlje, pored same granice sa JAR, uz obalu reke Oranje kupio tada propalu farmu Aussenkehr lmt. i na njoj pokrenuo novi biznis - uzgajanje grožđa. On je prvi čovek koji je počeo da uzgaja grožđe na komercijalnoj osnovi u Namibiji, pošto je to pre njega smatrano nemogućim. Ipak, Vasiljević je uspeo da odgaji sortu grožđa koja uspeva na suvom i peskovitom zemljištu sa manje od 50 mm padavina godišnje. Prve godine proizvodnje je uspeo da sam popuni kvotu od 900t koju je Namibija dobila za izvoz u Evropsku Ekonomsku Zajednicu. Vasiljević je znao da ključ njegovog uspeha nije samo u proizvodnji grožđa, nego i u dobrom tajmingu - ključno je bilo da njegovo grožđe sazri pred Božić (gregorijanski) i Novu godinu, u vreme stonog grožđa nije bilo u Evropi. Time mu je bio garantovan plasman ali i viša cena. Prateći njegove stope, i drugi investitori su krenuli sa pokretanjem tog posla i danas je sveže grožđe jedno od glavnih izvoznih artikala Namibije, u vrednosti od preko 300 miliona USD godišnje a ta industrija zapošljava oko 10 000 ljudi. Vasiljkovićeva firma i danas uspešno posluje, a njegov uspeh se koristi kao case study ilustracija preduzetničke inovativnosti.

Da bi se vratili na putanju ekonomskog rasta i prosperiteta, potrebne su nam preduzetničke inovacije. A da bi se one desile, potrebno nam je business friendly okruženje koje nije sputano velikim fiskalnim nametima niti nepotrebnom državnom regulacijom. Ukoliko do toga ne dođe, jako sam sumnjičav u svetlu budućnost svih nas.

Zabluda slomljenog prozora

U subotu, 18. Februara, održao sam predavanje na Akademiji liberalne politike (u organizcaiji Libeka), na temu "Zabluda slomljenog prozora" (The Broken Window Fallacy). Pokrio sam standardnu priču da svaka ekonomska politika ili događaj, osim onoga što se vidi, ima i oportunitetni trošak u onome što se ne vidi. Mislim da sam pritom dodao i nešto novo u standardnu analizu. Moguće da je neko o tome već pisao, ja do sada nisam našao: Statističke karakteristike BDP kao merila omogućavaju da pozitivan dohodak koji se kreira u obnovi bude precenjen a ekonomski gubitak bude potcenjen te da ukupan rezultat, teorijski može biti takav da se zaista zabeleži ekonomski rast (kao veća procentualna promena BDP) u privredi koju je pogodila prirodna katastrofa. To sam ilustrovao na najskorijem primeru Japana, zemljotresa i cunamija 2011. godine. Za pomenuto predavanje sam napisao i kratak rad koji se detaljno bavi temom. Rad možete preuzeti direktno sa ovog linka.
Apstrakt:

Miša Brkić o ekonomiji 2012.

Ekonomski novinar Miša Brkić, bio je prvi gost jutrošnj emisije Peščanik. Intervju pokriva slične teme koje smo analizirali Mihailo i ja (link1 i link2) ovde na blogu. Prokomentarisao bih samo poslednju rečenicu koju je preneo Miša Brkić, a koja me je jednako zaledila poput ovog hladnog vremena:

"Razgovarao sam s jednim privrednikom skoro i potpuno me čovek zaprepastio. Ozbiljan je čovek. Rekao mi je 2012, ona će biti previše lepa za ono što nas čeka 2013."

Haiku Art

The Law of Supply:

All else held constant

Quantity supplied goes up

When the price rises.

The Law of Demand:

All else held constant

Quantity demanded falls

When the price rises.

Art Carden, Professor of Economics at Rhodes College, Tennessee, USA  

Mit velike depresije

Vrlo interesantan prikaz alternativnog pogleda na uzroke Velike depresije tridesetih godina odnosno ulogu administracija Herberta Huvera i Frenklina Rusvelta u razvoju krize. Ova rasprava je više nego aktuelna i potrebno je razmišljati o posledicama pogrešnih politika koje i deluju sa dugoročnim štetnim posledicama. (hvala zg, komentatoru sa TR). 

Udobne fotelje u ECB

Međunarodne finansije gore a ECB se češlja! Post Slaviše Tasića sa TR ukazuje na činjenicu da je savremena ekonomska "misao" često preplavljena besmislenim i nepotrebnim "naučnim" tekstovima. Verovatno je razlog hiperprodukcije besmisla, višak vremena i potrebe za opravdanjem vrlo skupih pozicija po istraživačkim institutima i institucijama. Evo mog malog doprinosa ekonomiji besmisla: Japan's Philips Curve Looks like Japan. Naravno, polu-šala je u pitanju, ali je poenta ista. Akademski ekonomisti imaju sve manje veze sa ekonomijom danas.

Za sofisticirane čitaoce, Krugmanov klasik iz 1978. The Theory of Interstellar Trade.

Naleteo sam i na totalnu zajebanciju (izvinjavam se na rečniku, ukoliko nekome smeta)  "How many zombies do you know?" Using indirect survey methods to measure alien attacks and outbreaks of the undead."
Tekst o zombijima je čisto u svrhu zabave. 

MMF, aranžman, budžet, kurs i tuga

Stigla je vest da je MMF odbio reviziju aranžmana o predostrožnosti. Dogovor između predstavnika MMF i Vlade Srbije nije postignut jer je Vlada odbila da predloži rebalans budžeta. Jednostavno, nema spremnosti da se potrošnja i zaduživanje drže pod kontrolom, probijeni su limiti dozvoljenog duga, time je prekršen zakon, a realne šanse da deficit ove godine bude manji od 4.5% BDP su potpuno nerealne. MMF više nije spreman da nam gleda kroz prste i poslali su nas na popravni. Pored toga treba primetiti da skupština nije uspela da se sakupi u kvorumu pre dva dana a već se šuška da do raspisivanja izbora neće uspeti da se sastanu sa 126 poslanika u sali. Koalicija je u krizi i ukoliko Vlada ne bude reagovala brzo neće biti rebalansa budžeta. Trenutni je optimistički projektovan prošle goidne i bez rebalansa budžeta, revizije aranžmana sa MMF, sa malim mogućnostima daljeg (veoma skupog) zaduživanja ne gine nam privremeno finansiranje već od aprila, otprilike. 

A pomenuti aranžman o predostrožnosti je izuzetno bitan jer njegovo zamrzavanje indukuje nekoliko veoma loših efekata. Prvo, bez ovog aranžmana, drastično se pogoršava kapitalna pozicija platnog bilansa. Stranih direktnih investicija u ovoj godini neće biti, a ako ih i bude, to će biti na nivou statističke greške. Značajnih privatizcaija neće biti u ovoj godini, naprotiv, poslednjim resocijalizacijama drastično se smanjuje mogućnost priliva stranih investicija barem u te industrije. Sada nam više nisu na raspolaganju sredstva od MMF (200% specijalnih prava vučenja) i prosto je neminovno da projektovani deficit neće biti pokriven trenutnim budžetom. Dakle sa smanjenim kapitalnih prilivima i mogućnostima zaduživanja po berzama pitanje je kako ćemo finanisrati život ove godine?

Dinar u slobodnom padu

Uz predstavljenu fiskalnu projekciju i prisutan trgovinski deficit moraće da dođe do postepene korekcije kursa (naviše svakako) i uvoza (naniže). To se već sada vidi jer je evro apresirao u odnosu na dinar skoro 5% u poslednjih dva meseca. Do kraja godine moglo bi se desiti da evro ode i preko 115 dinara, što dosta zavisi od budućih kretanja realne ekonomije, zaduživanaj države i kapitalnog odliva banaka. Kada sam u novembru pisao tekst za novosadski Dnevnik nisam predvideo jednu bitnu stvar. Tada sam hvalio kapitalnu adekvatnost domaćih banaka odnosno da zbog Bečkog dogovora neće biti povlačenja sredstava banaka u Evropske centrale. Ono što tada nisam uvideo je problem koji nastaje u primeni Bazel III standarda. Da ne ulazim u detalje rezultat će biti postepeno povlačenje dela plasmana iz Srbije i Vlada Srbije ne može tu ništa da učini (bolje bi bilo da ne pokušava).

Uz sve prethodne faktore treba dodati da međunarodna ekonomija klizi u recesiju. Pre dva meseca ECB je plasirala 500 milijardi evra kroz trogodišnje plasmane bankama kupujući time neko vreme. Međunarodne finansije su se na kratko stabilizovale, obarajući italijanske i delom španske kamate za 2%. Italija je spašena za sada. Deluje da su se i grčki političari opametili, no narod nije. Postoji nekoliko mogućih scenarija ali svi vode ka jednom izvesnom ishodu - recesiji u celoj evrozoni. Skoro sam se sa jednim drugarom i stalnim čitaocem opkladio da do kraja godine i SAD ulazi u recesiju, ne deluje za sada da je to izvesno, ali mislim da su svi prethodni pokušaji monetarne ekspanzije samo kupili određeno vreme ne i rešili problem. Na našu situaciju ovo svakako ne dolazi kao melem, već so na otvorenu ranu. Bez spremnosti Vlade da sadad, u izbornoj godini vrši rezove, bez sposobnosti da smanji deficit, sa suludim centralno-planskim projektima resocijalizacije strateških industrija ni MMF nije više spreman da drži vodu. Digli su ručnu koja će podići kamate, iseći dotok kapitala, poslati naš rejting u smeće i ogoliti realnost koja je tako tužna. Naša ekonomija ove godine ostaje na nuli (MMF je spustio prognozu sa 1.5 na 0.5% rasta u 2012.) a gledajući prethodne faktore, teško mi je da vidim kako će to da se promeni. 

Nacionalizacija umesto privatizacije

Pavle je već u prošlom postu rekao nešto o pojačanom učešću države u privredi i preuzimanju firmi. Iskreno, i ja sam se već nosio mišlju da reknem koju o tome jer je tema neiscrpna, naročito u Srbiji(ci). Ne treba puno lomiti glavu o tome koji su glavni razlozi za ovoliko veliko učešće države u privredi kod nas: socijalističko nasleđe je samo izgovor za nepostojanje želje ili sposobnosti najvećeg dela političke elite da se uhvati ukoštac sa zlom državnog intervencionizma u vidu državnih javnih preduzeća. Javni sektor u Srbiji je izuzetno neefikasan, sa velikim brojem monopola a veliki deo tog sektora su zombi firme čija imovina ima samo računovodstvenu ali ne i tržišnu vrednost a koje preživljavaju od subvencija. Ono malo firmi koje koliko-toliko dobro posluju, a koje naši novinari u nastupu euforije pri odbrani socijalizma nazivaju ''zlatnim kokama'' to čine isključivo zbog otvorenih monopola. Primeri su brojni: EPS ima monopol na prodaju i distribuciju električne energije, Telekom na fiksnu telefoniju, aerodrom Nikola Tesla jer nema nijednog drugog civilnog aerodroma blizu Beograda itd. A onima koji još uvek ne veruju u aksiom ekonomije koji kaže da je privatna svojina uspešnija od državne, poručujem da pogledaju JAT airways kao eklatantan primer koliko su državne kompanije uspešne kada postoji barem delimična konkurencija na tržištu.

Pre par meseci se pričalo samo o prodaji Telekoma - neki su bili za, a neki protiv, pa se pričalo i o tome koliko para bi se možda dobilo. A onda je usledio hladan tuš - 51% kompanije koji je procenjen na vrednost od 1,4 milijarde evra nije hteo niko da kupi. Javio se samo Telekom Austrija koji je ponudio 950 miliona evra, njegova ponuda je odbijena i Telekom je ostao u državnom vlasništvu. Ove godine nas je dočekala još neprijatnija vest - zamalo-pa-privatizovani Telekom je sada opet 100% u državnom vlasništvu! Grčki OTE, vlasnik 20% akcija je svoj deo prodao državi za 380 miliona evra. Ono što mi je palo u oči je diskrepanca u tome koliko političari misle da je Telekom vredna firma, a koliko to procenjuju privatne kompanije - dakle, pred pokušaj privatizacije političari su procenili vrednost Telekoma na skoro 2,8 milijarde evra a tržište na 1,9 milijardi. Dakle, razlika od samo jedne milijarde. Neko bi možda rekao da je Telekom Austrija nudio i još 450 miliona evra novih investicija, pa bi to podiglo tu cenu. Ne, ne bi, jer kada moj komšija prodaje auto njega interesuje samo koliko para može dobiti za njega, a ne da li će kupac da nabavi posle i nove amortizete i zimske gume. Jedan od razloga koji me još nagoni na zaključak da je Telekom loša firma je to što je privatni investitor iz Grčke odlučio da ode iz njega - dakle on u nekom dužem periodu ne vidi mogućnost da iz njega izlači profit. To je činjenica koji ljudi često predviđaju a jako je važna jer kreatori naše ekonomske politike (a time i naše sadašnjosti i budućnosti) nacionalizaciju Telekoma predstavljaju kao veličanstvenu pobedu, a ne kao ubedljiv poraz. Telekom se na tržištu može održati isklučivo kroz postojanje monopola, više cene i lošije usluge nego što bi one bile da postoji slobodno tržište. A slobodi tržišta u domenu telekomunikacija sada kada je država još ojačala svoj položaj, možemo reći samo doviđenja, barem za neko dogledno vreme.

Posle Telekoma, pukla je i vest kao ''grom na Svetoga Savu'' da US Steel, najveći srpski izvoznik, planira da proda železaru u Smederevu. Naravno, širokogruda i bogata Srbija je rešila da uskoči i pripomogne Amerikancima nacionalizacijom bivšeg Sartida, i to za 1$. Ministar ekonomije, g-din Ćirić je imao i toliko smelosti da kaže da je cilj države da radnici železare žive od svog rada. O tempora, o mores! Uz gubitke od 100$/t obrađenog metala se baš i ne može živeti, osim od izdašnih državnih subvencija. A subvencije nastaju od poreza, a porezi nastaju od rada ljudi koji pozitivno posluju. Ergo, radnici železare neće živeti od svog rada nego od tuđeg rada. Neki vladini zvaničnici kažu da će Železara uskoro pronaći strateškog partnera ili investitora koji će je kupiti i da će se onda država povući - prema ovome sam jako skeptičan, jer da je bilo moguće naći nekog kupca koji bi dao za nju više od 1 USD, mislim da bi ga USS našao i njemu je prodao. Ovako, bojim se da će se priča sa Sartidom od pre nekoliko godina ponoviti. Jer opet se postavlja i pitanje da li Srbiji uopšte treba čeličana - nemamo rudu već je nabavljamo iz Čilea uz velike transportne troškove, te je zaista za mene čudo kako su Amerikanci i do sada mogli da je uspešno vode. Siguran sam samo da država neće nikako biti bolji gazda, a da će to dosta koštati celokupnu srpsku privredu i sve nas.

Sa druge strane, tu je i naš dragi Srbijagas koji je od skora vlasnik Azotare, Agroživa, Staklare i mnogih dugih firmi iz Srbije koje su odavno umrle, samo što im lekar još nije konstatovao stanje. A taj isti Srbijagas koji ih je preuzeo na ime duga za neplaćene energente sada vrši investicije da bi ih pripremio za nekakvu proizvodnju, pri tome tražeći državne garancije od skoro 200 miliona evra. Za likvidnost, kako kažu, ali MMF prilično razumno procenjuje da taj kredit morati da vrati država jer Srbijagas to jednostavno neće moći.

Državni uticaj u bankarskom sektoru je još uvek značajan: država je većinski vlasnik Komercijalne banke (da bi to i ostala, potrebna je dokapitalizacija od oko 100 miliona evra ove godine, a prema dogovoru sa MMF-om ona bi morala da se privatizuje do 2015). Osnovana je i Razvojna banka Vojvodine, u vlasništvu naše severne Autonomne Pokrajine, a dugo se već po medijima prenose glasovi i o mogućem osnivanju Razvojne banke Srbije. Kako smo krenuli, ne bi me čudila ni vest da je Edvard Kardelj još uvek živ i da radi Nemanjinoj 11.

Ono što je Srbiji potrebno je ekonomski rast i porast kvaliteta života najvećeg broja njenih građana. Ekonomski rast je u inverznoj korelaciji sa državnim vlasništvom i intervencijom u privredi. Javna preduzeća u najvećem broju slučajeva služe kao sredstva za vođenje socijalne a ne ekonomske politike, kroz preveliki broj zaposlenih i održavanje cena nekih proizvoda na veštački niskom nivou, a o njima kao izvoru nepotizma i korupcije da i ne govorimo. Da bi Srbija mogla da se razvija, i da bi posledično svi mi mogli da živimo bolje, potrebno je da se država povuče iz privrednog života kroz privatizaciju javnih preduzeća i široku liberalizaciju tržišta. Ukoliko do toga ne dođe, budućnost Srbije ne deluje nimalo svetlo i privlačno.

Gde smo i kuda idemo: Telekom Srbija, Železara Smederevo

Komandni visovi u zagrljaju države!

Pre godinu i po dana, glavna rasprava u medijima je bila da li Vlada Srbije treba ili ne treba da proda svoj udeo u Telekomu Srbija. Tada je premijer Cvetković izjavio: "Ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija od državne. Prodaja Telekoma Srbija u suštini znači da jedno preduzeće iz manje efikasnijeg oblika svojine prebacujemo u efikasniji svojinski oblik. To je i razlog zašto Srbija uopšte prodaje akcije" (Glas javnosti, 5. April 2010). 

U februaru naredne godine krenule su da kruže informacije da prodaja neće ići glatko. Premijer je tada izjavio da bez strateškog partnera i novih investicija Telekom ne može da opstane na konkurentnom tržištu. Istakao je takođe, da neće prodavati Telekom po svaku cenu ali da bi prodaja bila veoma poželjna kako bi se pokrio deficit budžeta i izbeglo dalje državno zaduživanje (Tanjug, 22. februar 2011.). Bezmalo godinu dana kasnije, u mnogo gorim ekonomskim i fiskalnim prilikama, Vlada Srbije odlučuje da se Telekom Srbija zaduži za 470 miliona evra i da otkupi paket akcija kompanije OTE za 380 miliona evra. Ostatak od novog kredita ide na refinansiranje starog. Premijer sada poručuje da su "svi na dobitku", dok generalni direktor tvrdi da će kompanija biti uspešnija, izađi na berzu i vratiti kredite.

Otkup akcija Telekoma samo je jedan korak dalje od liberalizacije tržišta telekomunikacija. Godinama niko ne govori o tome da se ponudi još licenci za mobilne operatere, već država direktno pomaže dominantan položaj Telekoma kroz garanciju kredita i direktan otkup usluga a sada i kroz dokapitalizaciju. Jedini izvestan ishod je da dalje liberalizacije nikako neće biti. Jer kako bi država opravdala sadašnji potez i omogućila da Telekom zaista vrati dugove i nastavi da pravi profit, jedini izbor koji se nameće za Vladu je da nastavi da štiti i podržava dominantan položaj Telekoma. A to će najbolje uraditi preko nastavka ograničavanja novih ulazaka na tržište. I sve to će građani Srbije platit kroz lošije i skuplje usluge. 

Sa druge strane, jedan od argumenata za prodaju je i besplatna podela akcija građanima i sindikatu. Kada malo bolje razmislim sve to otprilike znači sledeće: Telekom je u naše ime, parama koje je pozamio za naš račun, otkupio akcije da bi poklonio radnicima koji su već dugo povlašćeni. A građani kojima budu podeljene akcije svakako to neće dobiti besplatno, jer je sve već to plaćeno kroz skuplje i lošije usluge na zatvorenom i monopolizovanom tržištu.

Prethodni mehanizam neslavno se ponavlja u svakom pojedinačnom primeru intervencionizma. Prilikom otkupu železare u Smederevu za jedan dolar, ponovo vidimo žrtvovanje razumne ekonomije zarad kratkoročnog socijalnog i političkog mira. U Vladi Srbije nimalo ne skrivaju da je ovo bila socijalna mera kako bi se spasila radna mesta. Međutim kada železara krene da gomila dugove sve će to građani Srbije platiti kroz novo zaduživanje. Da se država nije mešala, privatno restrukturiranje ili dokapitalizacija bi možda spasili firmu. Ovako je moguće da se vrlo brzo suočimo sa činjenicom da je prosto neisplativo da železara postoji u Smederevu ukoliko niko ne bude spreman da uđe u strateško partnerstvo ili da je otkupi. Tako bi građani Srbije ponovo postali taoci mastodonta koji odumire.

Skretanje sa puta u prosperitet

Država nije sposobna da efkiasno vodi ekonomiju. Resocijalizacija strateških grana udaljava Srbiju od efikasne tržišne privrede. Bez liberalizacije ključnih sektora neće doći do otvaranja novih radnih mesta, nižih cena i prosperiteta za građane. Ekonomski principi se nisu promenili, samo su vremena teža a izbori bliži. Dok god kompanije u bitnim i velikim granama budu socijalne i političke a ne ekonomske institucije, građani Srbije grcaće u državnim dugovima, neefikasnosti i osakaćenom privrednom rastu. 

Don Bodro i prosečne plate u SAD

Dugo sam nameravao da napišem opširan post o tome koliko je decenijska stastitika dohotka u SAD pogrešna. Argumenti, hipoteze i teorije raznih ekonomista, predvođeni Stiglitzom, ali i šireg javnog mnjenja, predvođenih okupatorima, zasnovani su na "činjenici" da je realni dohodak prosečnog amerikanca ostao isti kao pre 30 godina, dok je povećana nejednakost. U ovom videu Prof. Don Bodro (Don Boudreaux), inače profesor na George Mason Univerzitetu i autor na blogu Cafe Hayek, detaljno objašnjava sve greške u navedenom rezonovanju. Ranije sam i sam šturo pokušao da pokrijem temu no više nema potrebe ništa da dodajem, uživajte:

frame>