Odgovori Slobode (2008)

Pre otprilike dve godine, u organizaciji Libeka (Libertarijanski klub), aktivisti te organizacije, autori sa sestrinskog bloga Tržišno rešenje, profesori različitih fakulteta, učestvovali su u snimanju filma "Odgovori slobode". Film je režirala i priredila Romana Vujasinović. Projekat je finansirao Friedrich Neumann Stiftung. Pogledajte:

Novi premijer Crne Gore

Za novog mandatara DPS je izabrao Igora Lukšića. Još 2004. godine, Lukšić je izabran za ministra finansija i koliko znam najmlađi je na toj funkciji u Evropi (tada je imao tek 28. godina, prema njemu George Osborn, najmlađi chancellor of the exchequer u Britaniji u poslednjih 150 godina izgleda kao veteran). Moguće jedan od najmlađih ministara finansija u skorijoj istoriji Evrope. Sada će postati jedan od najmlađih premijera. Svakako interesantna činjenica. Međutim, skrenuo bih pažlju na Lukšićev blog. Ne znam da li postoji još neki premijer koji ima blog, nadam se da će Lukšićev ostati aktivan.

Nisam dovoljno informisan niti poznajem situaciju da bih detaljno komentarisao ostavku Mila Đukanovića i Svete Marovića. Čudno mi je da se to dešava par dana nakon što je Crnoj Gori odobren status kandidata. Svakako nije uobičajeno da premijer koji za svog mandata obezbedi kandidaturu odmah podnese ostavku. Suviše podseća na slučaj Sanadera u Hrvatskoj, ali ostavimo budućnosti da rasplete misteriju.

Podizanje stope PDV na računare

Pojavila se vest da Vlada Srbije planira povećanje stope PDV na računare, računarsku opremu, tropsko voće i hotelijerske usluge sa 8 na 18%. Ova stopa se primenjuje i na skoro sve druge proizvode. Nikada mi nije bilo jasno zbog čega su tropsko voće i hotelijerske ulsuge bile u sistemu niže stope PDV. Baviću se slučajem računara. Po mom shvatanju veliki broj ljudi ne razume ovu vest.

Ne zalažem se za povećanje poreza u Srbiji već za njihovo ukupno smanjenje ali u ovom slučaju smatram da je Vlada, iz pogrešnih motiva, uradila dobru stvar i to ću pokušati da argumentujem. Porez na dodatu vrednost je pored poreza na dohodak (koji u Srbiji gotovo ne postoji) verovatno najefikasniji u sistemu oporezivanja. Svi porezi stvaraju distorzije u ekonomiji (u potrošnji i proizvodnji dobara) ali su one najmanje u oporezovanju putem PDV. Preskočiću debatu o poželjnom nivou poreskih prihoda i državnih rashoda jer je to mnogo šira tema i kompleksnije pitanje. Ključ smanjenja poreza je smanjenje potrebe za državnim prihodima odnosno ograničavanje rashoda i prekid mnogih ekonomskih funkcija koje sada država ima. Sa trenutnim planovima državnih rashoda za smanjenje poreza nema prostora, naprotiv moguće je samo njihovo povećanje. Sumorna stvarnost...

Efekat jedinstvene stope PDV najlakše je razumeti ako zamislite svet bez poreza i onda uvedete jedinstvenu stopu od 18% na sva dobra. Promene koje nastaje je najlakše aproksimirati tako da se potrošnja i proizvodnja na svim tržištima smanje u približno istom procentu jer su cene proizvoda porasle u približno istom procentu. Usled približno slične promene cena dolazi do najmanjeg poremećaja relativnih cena (vrednost jednog proizvoda izražena u količinama nekog drugog). Govorim o približnom objašnjenju jer je    detaljna analiza efekata PDV i interakcije tržišta prilično kompleksna. Zaključak je da uz jedinstvenu stopu PDV nastupaju najmanje distorzije u ekonomiji nakon uvođenja poreza zbog veoma male promene relativnih cena. Relativne cene su ključni signali za ekonomsko delovanje pojedinaca i koktel informacija koji nam poručuje kako treba da vrednujemo neko dobro u odnosu na ostala dobra odnosno kako to vrednuju ljudi oko nas.

Računari se mogu smatrati trajnim potrošnim dobrima i kao takvi njihova kupovina je pre svega funkcija potrebe za računarom i mogućnosti njegove upotrebe a ne cene. Ljudi kupuju računar zato što im treba a ne zato što su se odlučuju da kupe još jedan jer je pala cena. Ono što se u takvoj situaciji desilo je da su ljudi kupovali bolje konfiguracije računara nego što realna kupovna moć dozvoljava (merena relativnim cena u svetu bez poreza). Slična stvar, samo u suprotnom smeru se dešavala u prodaji automobila. Ljudi su kupovali auto kada im je bio potreban (ne YUGO konzerva na četiri točka) kao trajno potrošno dobro i bili su spremni da izdvoje novca shodno svojim ekonomskim mogućnostima. Pošto je carina bila visoka za taj novac su mogli da kupe lošiji automobil. Kada je carina pala desilo se da su ljudi poboljšali kvalitet vozila koja kupuju ne i ukupan iznos koji troše (a i broj automobila) jer je on rezultat drugih predominantnih faktora.  Tako i u računarstvu, ljudi danas kupuju skuplje konfirguracije nego što je realna ekonomska moć u našem društvu. 

Posle podizanja PDV na kompjutere i opremu neće se desiti, ama baš ništa posebno. Iz nekoliko razloga. Prvo, svi koji su spremni da kupe računar, u narednih par meseci, svoju kupovinu če obaviti do nove godine. To prodavcima daje dovoljno prostora da investiraju u uvoz jeftinijih konfiguracija. Ko je bio spreman da plati 500 evra za računar posle porasta stope PDV ima tri izbora, ili će izvući iz džepa još koju desetinu evra da kupi računar ili će se odreći i5 procesora u korist i3 i kupiti malo lošiju konfiguraciju ili će sačekati tri meseca da ista konfiguracija dovoljno pojeftini. Jedini segemnt tržišta u kojem bi moglo da dođe do pada prodaje su najjeftinije konfiguracije koje kupuju oni koji nemaju ni dinar više da odvoje nego što su odvojili za kupovinu računara. Ako postoji neko kome treba računar i odlučio je da odvoji 200 evra i nije spreman ni dinar više, a jeftinije konfigruacije nema, jedino on će odustati od kupovine. Zaista je pitanje koliko ovih ljudi ima. Na kraju sa cenama računara koje stalno padaju verovatnoća za ovakav slučaj drastično se smanjuje.  Pretpostavljam da će me mnogi napasti sa primerima siromašnih porodica iz unutrašnjosti sa jednim roditeljem koji mora da izdržava dvoje studenata i sl. Ali onaj ko nema za računar nema iz drugih razloga a ne zato što će najjeftinija konfiguracija koštati 208 umesto 200 evra.

Dakle, predviđam da će se desiti sledeće: pre će se ljudi odlučivati da potroše manje para (bez PDV) ili sačekaju sa kupovinom koji mesec odnosno odlučiće se za kupovinu lošije konfiguracije nego što će se odlučiti da odustanu od kupovine. Zapravo, predviđam da će tržište računara u Srbiji nastaviti trend rasta, da će odnos cena/kvalitet da nastavi rapidno da raste kao posledica "krive učenja" i inovacija u IT industriji i da će prosečna cena računara, sa sve višim PDV, da se smanji. Ništa posebno drugačije nego sada.

Mislim da su kataklizmične izjave, da će rast stope PDV na računare da ima "katastrofalne posledice ne samo na IT tržište nego i na razvoj školstva i nauke" neverovatna besmislica. Prvo, susedna nam Hrvatska, ima stopu PDV od 23% na računare i opremu i ne vidim da je kod njih zbog toga došlo do "katastrofalnih posledica". Drugo, u čemu je dosadašnja niža stopa sprečavala da dođe do IT razvoja školstva i nauke? Ko god je bio na ijednom času informatike u srednjoj i osnovnoj školi zna koje je to bilo gubljenje vremena, koliko su resursi protraćeni i neefikasno korišćeni. Svako zna koliko nemamo računara na fakultetima, internet priključaka. Te stvari su mogle biti učinjene ali nisu. Ne zato što je cena računara bila previsoka ili zato što je postojao PDV. Cena računara i opreme neće biti ključni faktor reforme i razvoja nauke i školstva kao što nije ni bila. Do razvoja IT industrije, nauke i školstva nije došlo zbog državne kontrole, nepostojanja reforme obrazovanja, institucija i sl. Mnogo šira tema od ove analize. Na kraju besmisleno je tvrditi da će viša stopa PDV odvratiti preduzeća i institucije od kupovine računara jer PDV ne plaćaju uopšte! PDV na sve impute proizvodnje vraća se kao poreski kredit!

Međutim, da se vratim na priču zašto mislim da je jedinstvena stopa bitna. Mora se uspostaviti princip. Ako je odlučeno koji je nivo rashoda države, nažalost na mnogo višem nivou nego što bi mnogi želeli, onda je funkcija PDV da prikupi taj potreban novac kao najefikasiniji porez u sistemu. Ako se uvode različite poreske stope uvode se dodatne distorzije u sistem relativnih cena. Ljudi troše više novca na računare nego što je njihova realna ekonomska moć. Jedna od posledica je na primer da to uvećava uvoz IT opreme i računara i time dodaje disbalansu spoljne razmene. Uopšteno, nije slučajno da je oporezivanje računara po jedinstvenoj stopi uobičajena praksa u drugim zemljama Evrope.

Ovaj efekat nije tako opipljiv na jednom tržištu. Međutim kada počnete da slične distorzije (povlašćenom stopom PDV) pravite i na drugim tržištima efekti se multiplikuju jer se pravi potpuna pometnja u cenama i realtivnim odnosima. U svetu bez principa, potpuno je zamisliva situacija da se iz nekin novih "strateških razloga" ukine stopa PDV na neke druge proizvode. Na primer automobile. Jer "automobili su krucijalni imput mnogih biznisa, značajan odliv u kapitalne izdatke preduzeća i spuštanje stope PDV na automobile imalo bi pozitivan efekat na zaposlenost i efikasnost ekonomskog sistema." Ali to važi za svaku robu i uslugu! Svako dobro je imput u nekoj proizvodnji i naravno da je efikasnije da poreza uopšte nema. Ali to nam ne rešava problem potrebnih prihoda. Svakako da će prihodi od povećanja stope PDV na računare biti na nivou statističke greške. Ali pitanje je ako se ovde ne poštuje princip koja će grana biti sledeća. Ako se u nekoj drugoj grani javi uticajna firma kao što je to bio Comtrade u IT-u ili Delta u prometu tropskog voća, nije nemoguće da će se to preduzeće izboriti za nižu stopu PDV-a.

Na kraju ljudi moraju da osete puni efekat štetnosti poreza. Jer samo tako mogu da uvide da su niski porezi usko povezani sa ekonosmkim slobodama - glavnim generatorom razvoja. Ne sumnjam da ti isti ljudi koji kritikuju Vladu zbog podizanja stope PDV nemaju nikakvih problema kada ta ista vlada daje subvencionisane kredite za kupovinu stanova, 4000 evra po radnom mestu stranim investitorima, da se ne protive porastu plata u administraciji i penzija sledeće godine. Pa čekajte, ako je sve to dobro zašto onda nije dobro da se pokupi prihod da bi se to platilo. A ako je porez loš, odreknite se državnih beneficija pa da spustimo PDV na što nižu stopu za sve proizvode. Privredna ne može da se vodi kao skup partikularnih interesa već kao jedan funkcionala i usklađen sistem gde relativne cene na tržištu diktiraju sve. Od toga koja firma će da preživi a koja da propadne, do toga koje dobro će se trošiti u kojoj količini u odnosu na druga dobra.

Da sumiram, efekat porsta stope PDV će biti verovatno minimalan. Poreski prihodi se neće drastično promeniti (mali rast stope PDV na malom tržištu koje je vrlo fleskibilno), ukupno IT tržište u Srbiji će nastaviti da raste po sličnoj stopi kao i do sada, ljudi gotovo uopšte neće smanjiti broj računara koje kupuju (iako je moguće da će kupit slabije konfiguracije odnosno odložiti kupovinu za par meseci) a promena PDV neće imati nikakvog efekta na firme i institucije koje su i do sada dobijale povraćaj PDV. 

Jedinstvena stopa je bitna zato što pegla, u najvećoj mogućoj meri, distorzije do kojih dolazi usled uvođenja poreza i mnogo bitnije dovodi do minimalnih promena relativnih cena. Bitno je uspostaviti jedinstven sistem kako bi se sprečila mogućnost da se pojedine grane, svojim uticajem na Vladu, izbore za nižu stopu na račun ostalih. Mnogo bolje rešenje je da se svi proizvodi obuhvate nešto nižom stopom PDV (16 ili 17%) uz nepromenjene poreske prihode.

O švedskoj državi blagostanja – krah švedskog modela (III deo)

Oprostite na ovolikoj pauzi između dva posta. Vreme je da priču privedemo kraju.

Poslednje godine vlasti Olafa Palmea bile su teške za Švedsku. Zemlja se suočavala sa unutrašnjim i spoljašnjim izazovim. Iako je Palme zbog protivljenja ratu u Vijetnamu, oštrih kritika Pinočeovog režima i američke spoljne politike uživao sve veću popularnost u svetu, zbog čestih susreta sa komunistilčkim liderima je bio optuživan da je prosovjetski orjentisan i da ubrzano potanja u socijalizam, pa je zemlja spoljnopolitički marginalizovana. Unutra, ekonomija ja posrtala gušeći se u dvocifrenoj inflaciji.

Ipak, turobna ekonomska situacija privolela je socijaldemokratsku vladu da načini prvi korak u sprovođenju protržišnih reformi. Godine 1985. sprovedena je deregulacija bankarskog sektora u cilju poboljšanja alokacije kapitala – bankama su ukinuta kvantitativna ograničenja pozajmljivanja, čime je olakšano kreditiranje stanovništva i privrede. Međutim, reforma je bila sprovedena u lošem trenutku visoke inflacije i izraženih inflatornih očekivanja te su rezultati bili kontraproduktivni. Sa inflacijom u tom trenutku skoro 8%, i realnom kamatnom stopom blizu ili ispod nule, stimulisan je let (beg) kapitala u realne vrednosti. Tako je kreiran balon na tržištu nepokretnosti, koji će kasnije izazvati probleme. Takođe, olakšano kreditiranje je podstaklo naglu kreditnu i monetarnu ekspanziju, što će učvrstiti inflatornu bazu u budućnosti. Kruna je i dalje bila nominalno fiksirana, ali je relani kurs snažno apresirao. Privreda, ionako opterećena velikim državnim nametima i poslovnim regulacijama, je zbog toga postala još nekonkurentnija, pa je izvoz dodatno padao.

Olaf Palme je ubijen 1. marta 1986. godine dok se sa suprugom, bez pratnje telohranitelja, vraćao glavnom stokholmskom ulicom kući. Motivi i ubice do danas nisu razotkriveni. Ovaj atentat je označio konačan kraj ere ortodoksne socijaldemokratije u Švedskoj.

Za samo 16. godina, socijaldemokratija je srozala Švedsku sa 4. na 8. mesto najrazvijenijih zemalja sveta, sa dubokim strukturnim lomom rasta GDP-a. Premda jedna od najzdravijih nacija na svetu (mereno prema očekivanom životnom veku), državna regulacija bolovanja je omogućila Šveđanima da svaki deset penzioner bude invalid rada. Takođe, dnevno je u proseku 10% radne snage ostajalo kod kuće zbog problema sa zdravljem, dok je petkom izostanak sa posla dostizao čak 20%. Siva ekonomija se povećala, i pitanje „sa ili bez računa?“ je postalo uobičajeno u svakodnevnom životu.

Problem sa rastućom nezaposlenošću je vlada prikrivala friziranjem statističkih podataka. U nezaposlene nisu ubrajani radnici na neprofitabilnim i kratkoročnim javnim radovima, oni koji su u programu biroa rada za dokvalifikaciju i prekvalifikaciju, kao ni studenti koji aktivno traže posao. Umesto, kako je prikazivano, 1-2% nezaposlenih, bilo ih je preko 15%. U 16 godina u privredi nije bilo otvoreno nijedno novo radno mesto, dok je broj radnih mesta u privatnom sektoru pao na nivo iz 1950-ih godina.

Na mesto premijera nakon atentata je došao Ingvar Karlson, koji je sproveo prvi ozbiljniji set protržišnih reformi. Skresani su marginalni porezi, ukinuta je devizna kontrola, a vlada se obavezala da više neće devalvirati krunu. Odbrana valute i obaranje inflacije su povereni centralnoj banci, koja je otpočela sa podizanjem kamatne stope u tu svrhu. Iako su efekti ovih mera, izuzev metoda Riksbanke za obaranje inflacije i stabilzacije kursa, dugoročno pozitivni, trebalo je preživeti kratak rok. Privreda je srljala novu recesiju, najgoru od Velike depresije.

Valuta je bila pod udarom špekulanata, koji su znali da odbrana podizanjem kamatne stope nije održiva. Balon na tržištu nekretnina je pukao, dohodak je padao, inflacija se ponovo ubrzavala (1990. 10,5%, 1991. 9,3%), a nezaposlenost dostizala 20% (zvanično, porast je bio tek neznatan, na oko 3%). Ingvar Karlson je izgubio podršku za dalje reforme unutar partije i podneo je ostavku. Ovakav sled događaja je ubrzao odlazak socijaldemokrata sa vlasti, drugi put posle 1932. godine.

Godine 1991. Karl Bilt je postao premijer. Bilo je to vreme izazova i za Bilta i za Švedsku - račun dvadesetogodišnjeg rasipanja je stigao na naplatu. Švedska je pala na 14. mesto najprospretitetnijih nacija sveta. Novembra 1992. godine fiksni kurs krune je konačno srušen, pa je zemlja bila primorana da istupi izERM-a, dok su četiri najveće banke bankrotirale. GDP je 1993. godine bio niži za 5% u odnosu na 1990.

Kako bi se ekonomija izvukla iz provalije, novi premijer je morao da se uhvati u koštac sa tri ozbiljna problema – (1) velikom državom koja je trošila 71% ukupnog nacionalnog dohotka; (2) nestabilnom makroekonomijom koja je gorela u inflatornoj groznici, i (3) bolesnom mikroekonomijom: biznisom preplavljenim poslovnim regulacijama i rigidnim tržištem rada.

Biltova Vlada je smanjila javnu potrošnju na 52% GDP-a i umanjila marginalne poreze, uvela vaučere u obrazovni sistem, reforsmisala penzioni (što je za rezultat imalo rast privatnih penzionih osiguranika i pad korisnika državnih, čime je postignuta održivost penzionog sistema), deregulisala je sektore telekomunikacija, pošte, avioindustrije, saobraćaja i taksi usluga, kao i energetike, i otvorila vrata za privatnike u zdravstvu.

Švedska je beležila permanentan rast ekonomskih sloboda izbijajući u sam svetski vrh najslobodnijih država. Ovim strukturnim reformama stvorena je osnova za dugoročno poboljšanje konkurentnosti privrede. Zbog toga je ekonomija brzo rasla od sredine devedesetih godina po prosečnoj stopi 3,65% do kraja milenijuma i 2,5% do 2005 (poredeći sa prosečno 1,2% početkom osamdesetih).

Biltova Vlada nije preživela naredne izbore, ali ono što je zanimljivo – socijaldemokrate su nastavile sa ekonomskim reformama. Centralna banka je dobila punu nezavisnost 1999. godine, a povećanje ekonomskih sloboda je ostao prioritet i nove vlasti. Tako je Švedska ušla u 20 najslobodnijih svetskih i 10 evropskih ekonomija.

Ovde bi bilo dobro napraviti kraj preseka. Ne zato što dalja priča nije zanimljiva, naprotiv. Razlog zašto ovde stajemo leži u činjenici da smo u potpunosti iscrpleli materiju o ortodoksnom švedskom modelu. Kao takav, on danas više ne postoji. Ostalo je da se ukratko svedu zaključci.

Iskustvo Švedske, posebno od početka sedamdesetih godina, važno je za sve one koji se bave pitanjem države blagostanja. Istorijsko-ekonomski fakti pokazuju da je uspeh švedske države blagostanja u obezbeđivanju svojih građana ekonomskim blagostanjem, zapravo, samo mit. Istina je da uvođenje velikih državnih socijalnih programa i regulacija opterećuje privredu do njenog potpunog usporavanja, uz propratne efekte visoke inflacije i nezaposlenosti.

Kada su formulisali svoju teoriju, Alva i Gunar Mirdal su rekli da ako ona ne bude radila u Švedskoj, neće raditi nigde drugde na svetu. Odgovor koji je dat na ovu polaznu pretpostavku je, čini se, prilično jasan. Ambiciozno zamišljen model je umesto blagostanja počeo da proizvodi stagnaciju i koruptivni moral. Sprovoditi politikusocijalne pravde i imati jaku ekonomiju izgleda dugoročno neodrživim.

Za neka buduća razmatranja ostaje pitanje koliko je država, odnosno birokratski aparat, zaista efikasan u ostvarivanju socijalnog razvoja, i može li se on (socijalni razvoj) odvojiti od ekonomskog.

Taksističko traženje rente (Rent-taxing)

Ko nije čuo za teoriju traženja rente (rent-seeking theory) možda je pravi trenutak da skine neku knjigu sa police (interneta) i prelista. Sada ima veoma očevidan primer u praksi. O ovoj temi sam već pisao davno. Taksisti u Beogradu su najavili za 13. decembar protestnu vožnju. Traže donošenje posebnog zakona o taksi prevozu. Evo šta traže između ostalog:

• određen i limitiran broj taksista

• prestanak izdavanja dodatnih dozvola

• licenciranje taksi-preduzetnika

• propisivanje jedinstvene cene na taksi prevoz bez prava na popust

• ukidanje akcize na benzin preko 300 litara mesečno

Cene taksi usluga su se više nego duplirale od 2003. godine. Vlast se i dalje neprestano petlja u taksi tržište za koje smatram da bi, uz nekoliko tehničkih rešenja, moglo da funkcioniše potpuno tržišno. Uostalom ko mi ne veruje neka ode u Užice i neka proveri kako tamo funkcioniše taksi i koje su cene. Za vožnju sa jednog kraja grada na drugi platili biste 140 dinara, onoliko koliko vas košta da u istim kolima, podjednako sposoban čovek okrene ključ i startuje motor u Beogradu.

Svako, limitiranje broja taksista ograničava potencijalnu ponudu. Kada ograničite ponudu uz nepromenjenu tražnju jedini rezultat možete dobiti rast cena. Ako se prestane sa izdavanjem dodatnih dozvola onda se onemogućava da novi igrači uđu na tržište u pokušaju da prisvoje deo profita koji ubiraju prisutni igrači na tržištu. Trenutnim taksistima to svakako nije u interesu (zarada prosečnog taksiste je iznad proseka u Beogradu).

Licenciranje taksi-preduzetnika u trenutnom sistemu nije tako loša ideja. Na taj način bi se mogli legalizovati oni koji voze na „divljaka“. Međutim postoji jedan, mnogo bolji sistem. Uvođenje obavezne fiskalne kase. Onda bi svaki taksista koji nije u udruženju moga da radi kao free-lancer, izdaje račune svojim mušterijama i legalizuje svoje poslovanje, baš kao i taksista iz udruženja. Jer ono što oni sada rade nije legalno. Ne postoji osnovica za obračunavanje PDV, on se bez kasa može plaćati samo paušalno. Naravno, taksisti su protiv toga jer znaju da bi morali da podnesu deo poreskog tereta.

Propisivanje jedinstvene cene, bez popusta, je malo drugačija priča. Taksi udruženja se mogu dogovoriti oko cene usluge i postaviti je tako da zarade najviše. To je i bio slučaj. Međutim, svako udruženje imalo je podsticaj da „vara“ i spusti cenu. Pošto je dogovor oko cene nastao uz blagoslov grada koji je to ozvaničio uredbom, jedan od načina zaobilaženja snižavanja cene je bio popust na poziv. Time su taksi udruženja mogla da preuzmu deo mušterija drugih udruženja. Naravno, prednost popusta na poziv važila je sve dok ne dođe do odmazde drugih udruženja. I ona su kasnije odobravala popuste. Onda se neko dosetio da umesto 20% omogući 30% popusta, pa zakazivanje preko SMS poruke, kako ljudi ne bi plaćali previše na pozive moblinim. I tako dalje. U svakom slučaju tržišna utakmica u datim uslovima, vukla je cenu naniže ili bar sporije naviše.

Dogovori oligopolista (taksi udruženja u ovom slučaju) mogu postati stabilni ukoliko država propiše cenu i ostale uslove i tako natera aktere da se pridržavaju pravila. Što je dugoročno zapravo u njihovom interesu jer onemogućava pojedine igrače da varanjem prisvoje kratkoročne profite ali dugoročno nanesu štetu zaradama u celoj grani. Zapravo, OPEC već decenijama pokušava da učini baš to na tržištu sirove nafte u Svetu i primora zemlje članice da posluju kao jedinstveni monopolista.

Ideja akciza je da se preko njih od pojedinca koji koristi neko dobro naplati za društveni trošak korišćenja tog dobra. Time se želi i smanjiti potrošnja. Ideja u slučaju goriva je da se od vozača naplati za ispuštanje štetnih gasova koji zagađuju vazduh, javno dobro koje svi udišemo. Ne bih se složio da je to bila inicijalna ideja naših zakonodavaca. Ali ipak, ako prihvatimo gornju idju, kada bi ukinuli akcizu na gorivo preko 300 litara praktično bi nagradili one koji najviše zagađuju. Mnogo bitnije, benzin je osnovni varijabilni trošak u pružanju taksi usluga i kada bi prepolovili cenu takvog troška značajno bi proširili profitnu marginu. Naravno da je jasno zbog čega taksisti ovo traže.

Teško da ćete naći primer grada u kome je taksi strogo regulisan a da su cene niske, usluga dobra a sistem funkcioniše. Gde god se grad mešao u taksi tržište jedino što je napravio je nered.

Na kraju, uopšteno, pitanje je koliko taksisti imaju pravo na protest. Ja smatram da je protestna vožnja vid ucene ostalih građana. Ovakav zakon bi morao da se donese na nivou države odnosno u parlamentu. S te strane mislim da taksisti nemaju nikakvo pravo da protestvuju ukoliko nisu pokušali legalnu proceduru, poslali predlog zakona u skupštinu npr. Ne mislim da imaju pravo da blokiraju ceo grad na jedan dan (što će se svakako dogoditi) tražeći svoje lične finansijske interese na koje nemaju pravo, ni po ekonomskoj logici a verovatno ni po Zakonu o zaštiti konkurencije. Zapravo jedini njihov cilj je da zavuku ruku u džep potrošača, ograniče ponudu i podignu cenu. Tu višu cenu plaćaće oni koji i dalje budu mogli da izdvajaju za taksi, odnosno oni koji moraju jer nemaju mnogo izbora. Jedina svetla tačka u celoj priči je da će biti malo manje gužve po gradu.

Protiv zavisti

Švajcarska je zanimljiva država. Bilo da se radi o federalnom, kantonalnom ili opštinskom nivou, kada dođe do tenzija među partijama, ili kada neka partija pokuša da progura svoj hir, ljudi izađu na referendum i kažu šta misle. Većina je često jedva natpolovična, ali rezultat svi poštuju kao da je odluka jednoglasno doneta. I ovaj oblik direktne demokratije izgleda daje političku stabilnost zemlji.

Sada su glasali protiv zavisti.

O švedskoj socijaldemokratiji - švezoskleroza (II deo)

„Treći put vodi u treći svet.“

Milton Fridman

Vreme koje je nastupalo bilo je veoma važno za razvoj ideje socijaldemokratije u zemlji.

Švedska je izbegla granate Prvog svetskog rata. Infrastuktura, proizvodni kapaciteti, ljudstvo, sve je ostalo nepogođeno ratnim vihorom koji je harao Evropom. Opstanak van žarišta je imao još jedan pozitivan efekat po privredu – tražnja za dobrima koja su se proizvodila u kontinentalnoj Evropi sada je bila preusmerena ka švedskim kompanijama. Takođe, za potrebe obnove u prvim godinama posle rata uvožena su dobra iz Švedske. Privreda je bila u ekspanziji, ali rast nije bio zasnovan na inovacijama, nego na špekulaciji. Ipak, vrlo brzo, promene na svetskom tržištu (ukidanje ratnih barijera i carina, i obnavljanje kapaciteta u drugim zemljama) i unutrašnja rastuća inflacija prepolovili su tražnju za švedskim proizvodima. Zemlja je 1921-1922. ušla u recesiju uz pad proizvodnje od 25%, i rast nezaposlenosti na 30%. Država ipak nije ozbiljnije intervenisala. Javna potrošnja je ostala ispod 10%. Privreda se iz recesije izvukla sama inovacijama.

Ali, raspoloženje među ljudima počinje polako da se menja. Socijaldemokrate dobijaju na snazi. I oni se menjaju. Partijska ideologija ostaje marksizam, ali se revolucija kao metod odbacuje. Glavni politički cilj i dalje, međutim, ostaje socijalizacija sredstava proizvodnje.

Očevi švedskog trećeg puta bili su Alva i Gunar Mirdal (ovaj drugi je 1974. godine podelio Nobelovu nagradu sa Hajekom!). Smatrali su da je s obzirom na specifične faktore - dug period mira (130 godina, par godina duže od Švajcarske), razvijenu eknomoiju i homogeno stanovništvo, Švedska idealan kandidat za socijaldemokratski eksperiment – balansiranje između američkog kapitalizma i sovjetskog socijalizma. Gunar Mirdal je pisao:

"The Scandinavian countries, and particularly Sweden, by historical accident, are given the most advantageous set of prerequisites for a bold experiment in Social Democracy (social welfare state). If it cannot successfully be developed in Scandinavia, given by historical chance quite exceptionally advantageous conditions, it would probably not work out anywhere else."

Kakva je sudbina države blagostanja u Švedskoj, ideala koji gospodin Vučetić, i verovatno mnogi drugi priželjkuju u Srbiji?

Velika depresija je stigla 1930. i 1931. godine. Država je ovaj put bila aktivnija u borbi protiv recesije, ali znatno manje od drugih zemalja. Kamatna stopa je oborena na 2.5% i izvršena je jedna konkurentska devalvacija (od 30%), ali je javna potrošnja bila ne viša od 10%. Privreda se izvukla iz recesije.

1932. godine, na krilima umora dve recesije i izbornih obećanja o izdašnijim socijalnim davanjima za siromašme i povlasticama za srednju klasu socijaldemokrate su došle na vlast. Vreme je radilo u njihovu korist. Zatekli su malu državu, koju su rešili da promene.

Ipak, dramatičnih reformi godinama nije bilo. Državni izdaci su sporo povećavani, uglavnom na projekte izgradnje infrastrukture i skromne socijalne programe, dok birokratija nije snažnije intervenisala u ekonomiji. One regulacije koje su uvedene više su pogodovale velikim kompanijama nego radnicima. Recimo, kada se odlučivalo o ujednačavanju plata radnika, one su postavljane na niži nivo, koji je odgovarao preduzećima. Sindikati su se slagali sa politikom Vlade i nisu se opriali kreativnoj destrukciji tržišta, jer je broj novootvorenih radnih mesta i dalje bio nadmašivao broj zatvorenih. Ni nacionalizacija nije izvedena. Uvidelo se da i da se domaće fabrike konfiskuju, van svakog domašaja ostaju filijale u inostranstvu. A ni petogodišnji plan još nije bio spreman, i odustalo se.

Dakle, država će godinama i po osvajanju vlasti od strane socijaldemokrata ostati praktično onakva kakva je bila i pre njihovog dolaska. Mala javna potrošnja, mali javni sektor, relativno slobodna i neregulisana privreda.

Švedska nije učestvovala ni u Drugom svetskom ratu. Izvoz mašina, drveta i gvožđa u demolirane zemlje Evrope, je bio motor rasta privrede nakon rata. Polovinom šezdesetih će rast biti na vrhuncu uz povećanje GDP-a od 4.6% prosečno godišnje. U to vreme je postala četvrta najrazvijenija zemlja, iza SAD (1), Švajcarske (2) i Danske (3).

Ali, u periodu 1950-1976. javna potrošnja je eskalirala. Sa 21% 1950. godine, povećana je na 30% 1960. i 50% 1970-ih! Umesto nacionalizacije sredstava za proizvodnju, krenulo se u nacionalizaciju dohodaka. Socijaldemokrate su krenule u kampanju šireći ideje da tržište nije sposobno da raspodeli dohodak pravedno, i da država mora da brine o dobrobiti svojih građana.

Uvećana su davanja na osnovno i srednje obrazovanje, i posebno dečiji dodatak, prošireni su zdravstveni programi. Radna nedelja je skraćena na 5 dana i 40 časova, dok je zakonom propisano 5 nedelja godišnjeg odmora. Implementirana je politika subvencionisanja kupovine stanova. I porezi su se iz godine u godinu uvećavali, zajedno sa socijalnim izdacima i zaposlenima u javnom sektoru. Započeto je sa uvođenjem ekonomske regulative u cilju postizanja socijalno pravednih ciljeva.

Kao rezultat, ekonomija je počela da usporava. Ali politički entuzijazam socijaldemokrata nije.

Početkom sedamdesetih je na mesto premijera došao Olaf Palme sa radikalnom idejom opšte jednakosti. Regulacija poslovanja je dramatično uvećana, zajedno sa javnom potrošnjom i doprinosima za zaposlene (porezima na plate). Sada može delovati kao scena iz epizode Letećeg cirkusa, ali kada se premijer Palme suočio sa problemom finansiranja sve masivnijih vladinih socijalnih programa, epohalno je izašao za govornicu parlamenta i rekao da je pronađen novi izvor budžetskih prihoda – uvođenje marginalnog poreza na određene kategorije dohotka od 102%! Skupština je usvojila zakon. A Švedska je počela i da se zadužuje u inostranstvu kako bi pokrivala tekuću potrošnju.

Sistem socijalnih transfera nezaposlenima i bolesnima je unapređen (90% zarade), povećani su socijalni fonodovi i privilegije za penzionere. Socijalno, penzijsko i zdravstveno osiguranje su ostali u državnim rukama. Uvedeno je porodiljsko za oba roditelja, a država je pokrivala 80% troškova odgajanja dece (više to tome, pročitajte članak Jovane Papan na NSPM). Povećane su subvencije za poljoprivredu. Država birokratija je prožela sve segmente društva.

Za samo tri godine vladavine Palmea, troškovi zarada u Švedskoj su skočili za 80%. Kako su cene na svetskom tržištu ostale nepromenjene, kompanije su gubile profite i sredstva za investicije, pa su se vrlo brzo suočile sa problemom nekonkurentnosti. S obzirom da unutruašnji rezovi nisu dolazili u obzir (pa, tek je počelo), Palme je problem pokušao da reši konkurentskim devlavacijama krune – tri puta. To je privremeno ublažilo tegobe, ali su dugoročni strukturni disbalansi ostali. Sve preduzete mere su istiskivale privatne investicije. Od 50 danas najvećih Švedskih kompanija, samo je IKEA osnovana nakon WW II!

Glasači su odmah na narednim izborima 1976. kaznili socijaldemokrate. Posle 44 godine neprekidne vladavine, većinu je dobila desnica. Ali umesto da razmontira socijalističku tvrđavu, kao što se to od desnice očekuje da radi, nova vlast je javnu potrošnju dodatno povećala sa 50% na 65%! Privreda je bila u teškoj situaciji, dok je svetska ekonomija u isto vreme rasla.

Već 1982. godine socijaldemokrate i Palme su se vratili na vlast, i odmah izvršili čuvenu big-bang devalvaciju krune od 16%, što, naravno, nije rešilo fundamentalne probleme ekonomije – masivnu poslovnu regulaciju, rigidno tržište rada i ogromnu javnu potrošnju. To je samo podgrejalo inflaciju i inflatorna očekivanja. Kako su monopol na određivanje minimalnih nadnica de facto imali sindikati (s obzirom da su integrisani u socijaldemokratsku partiju – što u svom naletu pomodarskog levičarenja pokušava predsednik Tadić), oni su svoja inflatorna očekivanja ugradili u buduće zarade, i dodatno oslabili konkurentnost švedskih kompanija.

Palme je ubijen 1986. godine. Od njegovog dolaska na vlast pa do atentata, zemlja je pala sa 4. na 8. mesto najrazvijenijih država sveta. Javni dug je porastao sa 10% GDP-a na 140%, bruto investicije su pale sa 24.5% na 19.3%, neto investicije (ulaganja u nove kapacitete) sa 16% na 6%, štednja sa 15% na 5%.

Kako su osamdesete odmicale, fundamenalni nedostaci trećeg puta su sve više isplivavali na površinu. Inflacija je rasla, ekonomija se pregrejavala, nezaposlenost povećavala, padala je produktivnost. Privatni sektor je bio nekonkurentan na svetskom tržištu, a kod kuće se suočavao sa nedostatkom radne snage (državna služba je bila atraktivnija za domaće stanovništvo, jer su plate bile više). Privreda je početkom devedesetih upala u do tada najozbiljniju recesiju. Švedska je pala na 14. mesto najprosperitenijih država u svetu. I socijaldemokrate su drugi put za 60 godina na vlast izgubile izbore.

A dobio ih je Karl Bilt, o kome će više reči biti sledeći put. :)

O švedskoj državi blagostanja (I deo)

Vrlo često se u raspravi, ili bez povoda, raspali ideja da bi srpsko društvo, umesto raspomamljenog™ neoliberalnog kapitalizma, trebalo urediti u duhu skandinavske socijaldemokratije. O tome je, recimo, pisao gospodin Slobodan Vučetić, bivši predsednik Ustavnog suda SRJ, u svojoj kolumni pre skoro dva meseca:

“Temeljito reformisani ekonomsko-socijalni sistem trebalo bi da, u skladu sa iskustvom izuzetno uspešnih socijaldemokratskih društava (Švedska, Nemačka i sl.) donese mnoge bitne promene...“

08.10.2010, Blic

Međutim, ostaje da se odgovori na pitanje – kakva su iskustva najuspešnijih evropskih socijaldemokratija, posebno Švedske? Ovde treba identifikovati dva problema.

Prvo, naša predstava o Švedskoj kao o socijaldemokratskom raju je ostala nepromenjena godinama, dok se sama Švedska veoma menjala. Još su devedesetih, u vreme vlade konzervativnog Karla Bilta, uvedeni vaučeri u obrazovni sistem, a privatnici su počeli da pružaju zdravstvene usluge; penzije su delimilčno privatizovane, deregulisan je sektor energetike, maloprodaje, pošte, aerotransporta, televizije, i telekomunikacija. Švedska centralna banka je dobila samostalnost kako više ne bi bila u službi socijalne politike, javna potrošnja je za trećinu smanjena, a budžetski deficit preokrenut u suficit.

Bilt nije izdržao duže od jednog mandata kao premijer, ali su po povratku na vlast socijalisti nastavili započete protržišne reforme u blažem obliku. Šveđanima se politika smanjenja socijalne države ipak izgleda dopala, pa su pre mesec dana rešili da vladu desnog centra Frederika Reinfelta, koji je ponovo krenuo u obračun sa glomaznim socijalnim sistemom, nagrade drugim uzastopnim mandatom. To se nije desilo nijednom u poslednjih gotovo 80 godina, od kada su socijaldemokrate sa dva prekida vladale od 1932. do 2005.

Drugi problem je nešto delikatniji. Radi se o nesvesti po pitanju posledica koje ostaju posle uvođenja države blagostanja. Karl Bilt nije iz obesti u ideološkoj izmaglici rešio da reformiše društveno-ekonomski sistem, već ga je na to primorala teška privredna situacija.

Ali krenimo redom, od početka priče o švedskom ekonomskom napretku.

Sve do polovine 19. veka, Švedska je bila siromašna i zaostala država na rubu Evrope. Ljudi su se bavili poljoprivredom i u manjoj meri ekstrakcijom i preradom ruda. Privredni odnosi su bili esnafski uređeni, ograničeni brojnim zabranama i regulacijama. Nije bilo ozbiljnijeg privrednog rasta, a stanovništvo je napuštalo zemlju.

Stvari se bitno menjaju 50-ih i 60-ih godina (19. veka), kada su sprovedene duboke reforme. Uspostavljena je parlamentarna demokratija, odbačen je esnafski sistem, usvojeni su zakoni o slobodi preduzetništva i poslovnog udruživanja, postignuta je visoka mobilnost radne snage, i liberalizovano su kreditno tržište i spoljna trgovina.

Otvaranje privrede omogućilo je Švedskoj da, iako sa zakašnjenjem ulazi u trku, profitira od agrarne i industrijske revolucije koje su se odvijale u Evropi. Započeta je industrijalizacija i urbanizacija. Od danas 50 najvećih švedskih kompanija, njih 46 je osnovano do 1932. godine! – SAAB, Volvo, Ericsson, AGA, SKF, Dyno Nobel, Sandvik, Atlas Copco i td. Ove firme su formirane oko inovacija švedskih preduztnika. S obzirom na plitkost domaćeg tržišta, sve su bile okrenute izvozu. Ericsson je 1900. godine, na primer, izvozio 90% svoje proizvodnje. Pola veka pre nego što će početi da se trubi o predatorstvu multinacionalki, švedske kompanije su kako bi preživele na svetskom tržištu bile primorane da svoje kapacitete otvaraju i u drugim zemljama, i da posao daju i stranim radnicima.

Od 1860. do 1910. realne nadnice radnika u fabrikma su rasle po stopi od 25% po deceniji. Javni sektor je blago rastao, ali javna potrošnja nije prelazila preko 10%. Prosečna poreska stopa je iznosila 8%, dok je porez na dohodak bio svega 12-13%. Kako su preduzetnici najveći deo dohotka mogli da zadrže za sebe i reinvestiraju, privredu je karakterisala izuzetno visoka preduzimljivost i inovativnost, zbog čega je od poslednje evropske zabiti postala 4. najrazvijenija privreda sveta.

Ovaj laissez-faire sistem će se održati sve do dolaska socijaldemokrata na vlast 1932, ali i dve decenije kasnije u nešto izmenjenom obliku.

Dakle, iz teške bede Švedsku je izvukao laissez-faire, slobodno preduzetništvo, ne birokratska intervencija i društveno vlasništvo. Umesto socijalnog rasipanja i velikog državnog aparata, u švedskoj su u periodu uzleta dominirale visoke domaće i strane investicije, štednja i vladavina prava.

Šta se sa Švedskom desilo po usvajanju sistema „od kolevke do groba“ - u sledećem postu.

Pero laka kategorija: Stanković vs. Ćosić

Pravio sam pauzu tokom učenja, uz kafu i TV. Ako se zadesim, kao ovaj put, u rano poslepodne pred televizorom obično provrtim kanale na HRT i Aleksandra Stankovića u emisiji "Nedeljom u 2". Na putu ka devetom kanalu na mom televizoru prošao sam i kroz osmi kanal. Malo sam se začudio, sličan studio, malo drugačije boje, doduše delovalo je da je Stanković pustio kosu i da ima malo čudan akcenat u govoru za zagrebačku televiziju. Trebalo mi je par sekundi da shvatim da ne gledam HRT, već B92 info, odnosno Jugoslava Ćosića u emisiji "Između redova". Zaista, isti studijo, isti koncept emisije, isti način govora, zapravo pokušaj kopije. U svojoj novoj emisiji Jugoslav Ćosić je potpuno prekopirao novi koncept stankovićeve emisije. Pogledajte sami:  

Svakako najindikativnije je bilo to što se "Između redova" odigrava baš u dva sata i to baš u nedelju popodne.

Kaletova žvrljanka

Ako ste ikada držali u rukama časopis The Economist sigurno ste primetili dovitljive i ironične crteže. Dugi niz godina, autor nesvakidašnjih karikatura, Kevin Kallaugher, kotrlja svoj tuš-flomaster po naslovnicama časopisa ostavljajući svedočanstvno o vremenu u kojem živimo. Pogledajte njegov blog.

Agro Gerila za giljotinom

Naišao sam na jedan sjajan tekst na sestrinskom blogu, "Agro Gerili". Izdvojio sam deo koji je meni najinteresantniji jer se nadovezuje na rasprave sa profesorom Rodžerom Pilonom (Roger Pilon) direktorom centra za konstitucionalno pravo na Cato Institute. Jedna od ideja koju je profesor Pilon stalno isticao je: 

"Where is no power there is a right. But if there is no social contract, consent, based on higher law there is no right at all."

Priroda univerzalnog prava izranja iz ugovora o pravu i njegovom poštovanju. Tako i sloboda u uređenom društvu proizilazi iz opšteg ugovora, ustava, o pravima i odgovornostima pojedinca. Rasprava o izvoru prava je sjajno prikazana u sledećim redovima iz pomenutog teksta: 

Naime, tu se meša pojam prirodnog prava na život sa pojmom nemanja prava na kršenje tog prirodnog prava od strane drugih pojedinaca u prirodnom stanju, odnosno normativni i fenomenološki nivo. U stanju pre ugovora i dalje važi svetost prirodnog prava na život, ali ne kao opšte pravilo već kao pojedinačna odluka svake individue. Tako, pojedinac može reći da je za njega njegov život i život onih do kojih mu je stalo svetinja i neotuđivo pravo, ali to ne znači da on nema pravo da nekom drugom van tog kruga oduzme život. Jer, tu jednostavno nije došlo do univerzalizacije prava, pravo je ono što svaki pojedinac misli da jeste. Tek ugovorom sa drugima (bilo stvaranjem plemenskog prava, podvrgavanjem klauzulama privatne zaštitno-arbitrarne agencije ili stvaranjem univerzalne deklaracije o pravima) pojedinac može da kaže da ima neka prava. Dakle, pravo na život nije nešto što je univerzalno u prirodnom stanju, već ono taj status stiče ugovorom svih sa svima. Svakom se garantuje pravo na život samo zato što i taj svako to isto garantuje svima drugima. Isto je i sa slobodom i svim drugim tzv. univerzalnim pravima.

Inače, srećan rođendan kolega! 

Skupa kravica

Mlađan Dinkić, ministar ekonomije, danas je izjavio nešto prilično nelogično: 

"Minstarstvo ekonomije Srbije je protiv uvoza mleka. Mi smo za podsticanje domaće proizvodnje. Potrebno je uvesti subvencije od najmanje pet dinara po litru mleka i videćete kako će tržište samo početi da reaguje"

Kakva je to samostalna reakcija tržišta kada ga prethodno ministarstvo "naštimuje"? I naravno subvencije od 5 dinara ništa neće učiniti, jer problem nije u 5 dinara računice. Ako postoji jeftinije mleko iz okruženja koje može da se uveze, a postoji, to znači da postoje mehanizmi da se ono proizvede po nižoj ceni nego trenutno kod nas. Naravno i da se proda po nižoj ceni, jer je pitanje kolika je marža u prodaji melka (seti te se priče o jeftinijoj "kravici" u Crnoj Gori - lično sam je iskusio, prilično je mlekasta). Ako je ministar mislio da dodeljuje subvencije prerađivačima, onda slobodno možete pomnožiti 5 dinara sa ukupnim količinom na tržištu mleka  u Srbiji i to iznosi naš poklon Salfordu i ostalim prerađivačima. Poćiću od pretpostavke da je ministar mislio na subvencionisanje stočara.

Potrebni su veoma snažni argumenti da bi me neko ubedio da domaći proizvodni lanac, koliko god zastarelu tehnologiju koristio, ne može na slobodnom tržištu da prodaju mleko jeftinije nego strano mleko uz transportne troškove. Ako je problem u monopsonu u kupovini sirovog mleka i koncentrisanom tržištu maloprodaje mlečnih proizvoda nema svrhe subvencionisati proizvođače sirovine i tako samo puniti bilanse prerađivača i rafove prodavaca koji mogu bez problema da zadrže istu cenu gotovog proizvoda kao sada i "uhvate" vrednost subvencije kao profit. Niko nam ne garantuje da prerađivači neće samo spustiti otkupnu cenu koju dobijaju proizvođači sirovine i tako na sebe preliti deo od tih 5 dinara po litru. Zapravo mikroekonomska analiza monopsona nam govori da ovakva mera najviše pogoduje prerađivačima kojima se samo povećava tržište na kome mogu da diktiraju uslove i tako maksimiziraju profit.       

Sa druge strane, najjednostavniji i najlakši način da se reši problem visoke koncentracije finalnog tržišta je da se otvori slobodan uvoz mlečnih proizvoda, bez carine. Tako se pritiskaju maloprodajni lanci da spuste marže za mleko. Efekat bi se posredno, ali odmah, prelio i na prerađivače koji bi morali da spuste cenu zbog strane konkurencije kako im se profit od mlečnih proizvoda ne bi odlio u tuđu šolju (ili čašu, zavisi u čemu konzumirate mleko i jogurt). 

Ako važi pretpostavka koju iznose mnogi "kukači" na situaciju u mlekarstvu, da cena za proizvođače sirovine ne može ići dole jer se ne isplati proizvoditi, to sigurno znaju i prerađivači. Moraće da shvate, kada ih pritisne konkurencija, da ako žele da nastave da proizvode mleko moraju da smanje svoj profit i/ili dignu cenu stočarima. Morali bi sa nižom cenom da reaguju na pritisak iz inostranstva. Prerađivači neće sigurno dati tako nisku cenu, ono čega se "kukači" plaše, koja će naterati stočare da prodaju krave klanicama, jer tako automatski ispadaju iz biznisa i gube sav profit.  

Tržište koje pominje ministar Dinkić ne trpi zaštitu i povlastice. Ono kažnjava sve regulacione propuste i pokušaje da se novom regulacijom isprave greške stare. Država već decenijama pokušava da reguliše tržište poljoprivrednih proizvoda a narod stalno čeka nove, bolje, "koji će nešto da učine po tom pitanju". Retko ko postavlja pitanje, da li je možda vreme da monopsone i monopole dovedemo "tržišnoj pravdi" i pustimo tržištu da reguliše ekonomske odnose?

Kameron greši

Dejvid Kameron je malo popustio pod pritiskom biznisa, ali i dalje ostaje odlučan da vodi restriktivnu imigracionu politiku. Kako kaže, želi da neto priliv stanovništva svede sa „stotine hiljada godišnje“ na „desetine hiljada godišnje“. Kada bude usvojen novi-stari zakon, 24.100 imigranata (van prostora EU) će godišnje moći da se doseli u Britaniju.

Fridman je primetio još u Slobodi izbora (Free to Choose) da će svaki Amerikanac reći da je imigracija imala nesumnjivo pozitivan uticaj na razvoj SAD u istoriji, ali će takođe reći da ne misli da je i danas tako. Očigledno je da se stav o imigraciji vremenom promenio.

Fobija od imigracije potiče od nekoliko razloga: prvo, danas je socijalna država mnogo razvijenija nego ranije, pa se pretpostavlja da će imigranti pasti na teret poreskih obveznika i uživati u socijalnoj infrastrukturi koju nisu gradili. Možda je analogija malo nategnuta, ali ovo podseća na Mizesov argument da jedna regulacija za sobom povlači drugu. Ako je tako, problem nije imigracija, već preobimna socijalna država i socijalna davanja.

Ali nije tako. Iako neke imigrante privlače javne usluge i socijalna pomoć koje pružaju SAD ili Velika Britanija, oni ne dolaze u novu državu da bi se prikačili na socijalni sistem, već da bi ponudili svoj rad na tržištu. Vrlo je verovatno da će njihovi doprinosi socijalnoj državi putem poreza nadmašiti troškove korišćenja javnih usluga. U krajnjem slučaju, najlakše je isključiti određene kategorije, poput imigranata, iz programa socijalne države.

Drugi razlog je strah od gubitka posla. U slučaju nesputane migracije radne snage, tačno je da će deo domaćeg stanovništva izgubiti posao, a ostali primati manje nadnice. Imigranti poseduju neke sposobnosti koje domaća radna snaga nema (konkurencija će ih prisiliti da se dodatno obučavaju). Međutim, ne radi se o igri sa nultim ishodom. Talentovani imigranti stvaraju inovacije koje otvaraju nova radna mesta i stvaraju nove grane, tako da gubici posla za domaće stanovništvo postoje samo u kratkom roku. U dugom roku svi su na dobitku. Imigracija je ključna za inovacije.

Iz ovih razloga je otvorenost zemlje za imigracije veoma bitna za vitalnost ekonomije, i ne bi je trebalo sprečavati i ograničavati, kao što to pokušava Dejvid Kameron.

Maršuta je malo duža ali solidarnost je ključ

Na društvenoj mreži Facebook otvorena je strana koja se bavi organizaciom studentskih protesta ove jeseni. O ovoj temi sam dosta pisao na Studentskom obrazovnom forumu.


Na pomenutoj strani nalazi se tekst koji daje informacije o protestima. Izdvojio bih dve stvari koje mislim da vrlo plastično oslikavaju političko opredeljenje i motivisanost organizatora protesta. Neki će reći da sam istrgao iz konteksta a ja tvrdim da sam izdvojio suštinu:

"Marsuta je malo duza, ali zabava ce biti velika."  i
"Medju studentima nema demokratije i preglasavanja, samo SOLIDARNOST!!"

Ekonomski zabavnik

Ovih dana, ponovo prelistavam Economics in One Lesson, Henry Hazlitt (1946). U ovoj knjizi ekonomski principi se na jednostavan i konzistentan način primenjuju na razne sfere javne politike i delovanja države. Iako je knjiga malo zastarela pa neke teme više nisu toliko aktuelne (barem ne u SAD - kod nas npr. ideja protekcionizma cveta), principi koje Hazlitt ističe su univerzalni i vanvremenski. Video koji sam postavio traje tri i po sata u okviru kojih razni profesori i istraživači razgovaraju o pojedinim poglavljima i temama knjige. Ukoliko vam je predugo da gledate ceo video, možete potražiti pojedinačne "epizode" na YouTube. 

Drugi video klip koji želim da podelim sa vama je desetominutno objašnjenje nastanka finansijske krize u svetu 2007. godine. Film se zove "Crisis of Credit": 

Meni je ovaj filmić bio vrlo značajan jer mi je pomogao da kao mlad i rovit student pobegnem na vreme od magle intervencionizma i linča nad slobodnim tržištem. Ovaj film jednostavno objašnjava mehanizam nastanka krize, iako ima propusta u faktorima koje naglašava kao ključne. Evo teksta Slaviše Tasića na Tržišnom rešenju u dva dela koji dobro objašnjava etimologiju međunarodnog finansijskog fijaska (prvi i drugi).

I na kraju "Fear the Boom and Bust", najorginalniji prikaz debate između austrijanaca i kejnzijanaca, odnosno verbalnog i ideološkog sukoba između Hajeka i Kejnza.

Kejnz, zvezda i faca na međunarodnoj sceni pojavljuje se dajući jednostavno rešenje za problem krize. Kada žurka nije dovoljno aktivna, ako se ljudi ne provode baš kao što su očekivali dolazi do nekoliko pojava. Prvo se javlja problem momaka na žurci, fino obučenih, sa životninjskim instiktom koji, iako to šteti ukupnoj atmosferi žurke, otimaju devojke (ili momke) jedni drugima, odvlače ih u sobe i razbijaju ukupnu aktivnost na žurci. Druga stvar koja se dešava je liquidity trap. Niko od prisutnih nije raspoložen da pije, jer je atmosfera trula pa mu je bezveze da bude jedini pijan i jedini da se provodi. Treće, nedostupnost pića retko teži da se smanji, jer je ta nedostupnost/nepristupačnost alkohola determinisana gužvom na žurci i rigidna je naniže. Po Kejnzu gužva oko stola sa pićem može samo da se poveća. Javlja se i problem neizvesnosti: ljudi nisu sigurni šta će se dogoditi ako baš oni krenu da piju da se provode, da li će ih drugi pratiti, da li će im uopšte biti lepo ili da neće možda ispasti glupi u društvu. 

E tu nastupa kejnzijanska intervencija. Jednostavan predlog - domaćin žurke mora na prevaru da sipa alkohol u piće, kako bi se gosti koji misle da piju samo punč napili i kako bi atmosfera cele žurka krenula da raste. On bi takođe trebalo da otrči do pojedinih, uobičajenih "party manijaka" i da im sipa čist alkohol direktno u čašu uz adekvatno potapšavanje po ramenu, kako bi ti manijaci svojim party aktivnostima podigli raspoloženje i aktivnost drugih gostiju.

Naravno posle ovakve intervencije dolazi samo do jedne stvari. Neverovatna žurka će možda divljati narednih sat-dva, ali posle toga dolazi neizbežan mamurluk. Nije to "anilamni instikt" već ljudi pokušavaju da se snađu u lošoj situaciji. Nije to "liquidity trap", već samo loše piće na lošem mestu koje ljudi jednostavno ne žele da piju (možda žele da rade nešto drugo na žurci). Nije to loša atmosfera nego prirodan proces cikličnog ljudskog raspoloženja za koje je potrebno da se loša žurka po neki put ohladi da bi sledeći put bilo hot in here... Hajek tvrdi da je dobro da ova žurka propadne kako bi sledeći domaćin znao šta da promeni, kako bi se sledeća žurka održala u pravo vreme, da ljudi ne moraju da piju nego da igraju Twister ili pevaju karaoke. Kad gazda stalno uleti sa dve flaše viskija jedino što dobijamo na kraju je da se svi navuku na alkohol i niko ne može da se provodi bez da se napije a jutarnji mamurluk ponovo mora da leči alkoholom da bi odagnao bol. I kao što video spot lepo kaže:

..."There's the boom and bust party cycle and good reasons to fear it,

     Blame low whiskey rates, no it's the animal spirit..."

Povratak u budućnost

Ovaj video je jedan pogleda na trenutni odnos Kine i SAD. Sa zaključkom filma se ne slažem, jer ne mislim da je Kineski dramatični rast večno održiv. Takođe ne mislim da je moguće gomilanje deviznih rezervi uz relativno mali rast kupovne moći običnih građana bez socijalnih tenzija. Možda se u Kini dogodi tranzicije sistema, koja bi podrazumevala tranzicionu recesiju. 

Što bi Lili iz serije "How I Met Your Mother" rekla, "Where's the poop Robin?". 

Ja pitam Where's the poop China? Nešto mi "ne miriše" u kineskom razvoju. Još nisam stvorio jasnu sliku i iskristalisao stav, ali mnogo je sitnih detalja koji me upućuju na ideju da Kina neće moći večno ovako. Rast će jednom morati da stane, recesija će jednom morati da zakuca i na kineska vrata. E kada se to desi, svi ćemo biti u dubiozi, mnogo većoj nego što je ova sada. No to nije glavna poruka ovog filma.

Ono što ova reklama pokušava da poruči je da SAD ne da neće moći večno da pozajmljuje pare za svoj deficit, i troši ih u stimuluse, medicare-ove i sl., nego će morati sa tom praksom da prestane već za par godina. O tome je pričao Harberger. Investitori su sebe zatvorili u začarani krug gde moraju da refinansiraju američki dug kako bi mogli da povrate investiciju. Ali će vremenom i oni moći da realociraju deo svojih investicija onda kada se ekonomije drugih zemalja "vrate na noge". Dolazi trenutak, ovaj video poručuje da je to vrlo blizu, kada SAD više neće moći da pozajmljuje veoma mnogo veoma jeftino. 

Kontrarevolucija

Kada je skorašnja ekonomska kriza uzela maha, 2008. godine, nije delovalo da će postojati različiti pristupi u ekonomskoj politici sa dve strane Atlantika. Međutim politička klima se u Britaniji promenila, mnogi su razlozi za to a slične tendencije se sada osećaju i u SAD. Još 11. maja, novi premijer, vođa konzervativaca Dejvid Kamerun, je preuzeo funkciju u Brtianiji i doveo najmlađeg ministra finansija u poslednjih 150 godina. Oštrog i pomalo tačerovskog Đorđa Ozborna. Na izborima u utorak, 2.11. u SAD republikanci su preuzeli preko 50 predstavničkih mesta u Kongresu i zamalo i većinu u Senatu.

The Economist

Međutim ekonomska politika u dve zemlje se sada veoma razlikuje a tako će i ostati bar do 2012 i novih predsedničkih izbora u SAD. Agenda republikanaca je da se stopira reforma zdravstva u SAD i smanji budžetski deficit, ali bez smene Obame drugi cilj će veoma teško biti ostvaren. Amerikanci imaju još nešto više od 300 milijardi dolara nepotrošenog obaminog stimulusa i u najboljem slučaju ga neće potrošiti. Deficit sa druge strane verovatno neće pasti ispod 6% GDP-a (if that) do sledećih izbora i novog predsednika (nadam se).

Posebno mi se svideo novi post koji je na svom blogu okačio Gary Becker. Osim skepticizma koji je pokazao prema američkom pristupu izlaska iz recesije posebno bih istakao:

"The unpleasant fact we economists have to face is that there is not strong evidence on the actual effects of governmental spending on employment and GDP. The usual claimed effects are generally based on predictions from highly imperfect theoretical models of the economy rather than from strong direct and clear evidence on the employment consequences of different fiscal stimuli."

Britanci svoju recesiju leče dramitičnim smanjenjem javne potrošnje. Plan je u naredne četiri godine do sledećih izbora, smanjivati javnu potrošnju u proseku za 1.5% GDP-a. Krajnji cilj je potpuno uklanjanje budžetskog deficita do 2014. Ambiciozni Ozborn ne odustaje od svoje usredsređene i snažne retorike.

Podaci pokazuju da je rast u trećem kvartalu 2010. brži nego što se predviđalo.

The rise in gross domestic product (GDP) in the three months to the end of September was significantly less than the 1.2 per cent surge earlier this year, but double the growth expected by most analysts. 

Biće veoma interesantno pratiti kakve će kratkoročne efekte dati jedna i druga politika. Dugoročno dajem glas Britaniji.

The Chancellor, George Osborne, said the third quarter figures were the best for that period since 1999.

"Just like the second quarter, the growth is broadly based and the lion's share is coming from the private sector," he said. 

"The Office for National Statistics believes that the underlying growth in the third quarter was 'broadly similar' to the strong second quarter. This gives me confidence that although global economic conditions remain choppy, a steady recovery is under way."